Miloš Šobajić: Zakasnelo sećanje

NA koga se odnosi, ili kome je upućena "Akcija podrške" izgradnji spomenika žrtvama NATO bombardovanja Srbije? Domaći intelektualci u okviru nje ukazuju na razloge zbog čega je neophodno podići takav spomenik, kakav bi u državama sa dostojanstvom bio odavno otkriven.

Srbi očigledno moraju da se pravdaju pred takozvanom međunarodnom zajednicom, što, eto, već posle samo dve decenije od zločina kojeg su članice kriminalnog NATO izvele nad njima, drsko se usuđuju da se sećaju svojih nevinih žrtava, izginulih tokom tri meseca bombardovanja usred Evrope.

Da li smo tako odugovlačili, a sada moramo da tražimo podršku i za podizanje spomenika, jer nas je i dalje strah od mišljenja i reakcije nekadašnje dosovske vlasti i njenih članova koji su zabranili bilo kakvu pravnu meru Srbije protiv agresora, koji ih je doveo na vlast, a kamoli dizanja spomenika srpskim žrtvama?!

Ili nas je strah što imamo suprotan stav od stava pojedinih domaćih intelektualaca koji i dalje podržavaju ponižavajuću tezu o "nultoj godini" Srbije, novorođene pod NATO bombama. Ona sugeriše i da bi Srbija trebalo da bude večno zahvalna, jer su joj bombe omogućile da se rodi, kao da do tog zločina nije ni postojala?! Da li nas je strah da predlogom o podizanju spomenika žrtvama ne uvredimo njihove dobročinitelje?

Zbog ovih individua, dakle, koje su prizivale, pa zatim podržale bombardovanje, kako bi se jedni lakše dokopali vlasti, a drugi dobili poklone od sponzora iz država agresora, danas smo prinuđeni da ubeđujemo javnost koliko je svirepo bila razorena Srbija i kako bi bio red da se taj zločin javno prikaže bar u obliku spomenika, ako već ne može da se osudi.

Sa velikom tugom shvatam da smo tek danas odlučili da hiljadama nevino ubijenih Srba treba podići spomenik, a to je dokaz da smo sasvim posrnuli, obamrli, paralizovanih mozgova za bilo kakvo rasuđivanje u korist zemlje za čiju sudbinu je vezana i naša sudbina. Nemam ni gram snage da danas viknem: "Živela Srbija!"