Laku noć, deco

SREĆOM, deca sa planine ne veruju u savremene bajke i basne, naučena da život gledaju onakvim kakav on i jeste, od jutra čim se probude i progledaju, pa do sutra. Lažne predstave su velike zablude, a još su veće, čak ogromne, gledane očima zdravog dečjeg razuma. Da li se zaista može mirno spavati?

Pod Suvom planinom, u nekom selu - neka to bude simbolično Gornji Dušnik, izgreban i u nekakvim rojtama od prave odeće dečak i pas, sa spasenim stadom u kome nedostaju dve ovce, uleću u dvorište. Opis straha sasvim je suvišan. Hoće li dečak uveče moći spokojno da gleda bajke o pastirima i dobrim vilama, basne o ljubavi između ovce i vuka? Zanimljivo da su vekovima ovca i vuk klasičan primer sukoba dva sveta, dve sile sa rezultantom da uvek jedan mora da bude jači, sve dok se kao treća sila ne umeša pravda.

Slike su u lažnom sjaju, akteri životinjskog porekla ukrašeni su šljokicama, a viklerima su im zatalasane grube dlake po telu, našminkani su upadljivo i svi imaju velika usta, čeljusti i kljunove, kako bi efekat smeha i lažne radosti bio što veći i dominantniji. Reflektori su upereni tamo gde treba potpunog lažnog sjaja, a zatamnjenja su, zaista, na mestima gde i jeste prava tama koju kao istinu ne treba ni prikrivati iz bilo kog razloga. Bahanalije mogu da počnu, tekst je takav da ne mora ni da se izgovara, može komotno da se peva.

A ono ne tako davno iskreno i toplo izgovarano: Laku noć, deco! Nestalo nekud nepovratno. Samo će još mama, u društvu prijateljica, nehajno preko šoljice kafice, uz dimčić cigarete, u dubokoj noći reći: Idi, spavaj ljubavi!