Svetost našeg Avrama

Stefan Nemanja, u monaštvu nazvan prepodobni Simeon, ispunio je ideal srednjovekovnog hrišćanskog vladara kome je od Boga data vlast da gradeći i unapređujući svoju državu istovremeno svoj narod privodi Gospodu, a zemaljsku svoju otadžbinu vezuje za nebesku, za višnji Jerusalim... Nije nimalo slučajno što je tek pod uticajem ove ličnosti, koja je kod svih Srba imala autoritet kao Avram kod Jevreja, naš narod zauzeo pravac i smer na svom istorijskom putu, sa jasnom vizijom da zauzme svoje Bogom određeno mu mesto pod nebom, da se duhovno oblikuje, da izgradi svoj identitet i svoj prepoznatljivi znak među ostalim prosvećenim narodima.

U Nemanjinoj ličnosti vidimo sjajnu sintezu vrlina i dostignuća velikih vladara Duklje i Raške koji su mu prethodili, Časlavljevu i Bodinovu državotvornost, čistotu vere i zadužbinarstvo Svetog Jovana Vladimira, Vojislavljevu i Vukanovu hrabrost, Mihailovu mudrost.

On je kao zvezda zasijao svome potomstvu koje ga je verno sledilo i trudilo se da ga dostigne. Veliki su svi redom naslednici Nemanjinog prestola, ali on, novi Jesej, bio je svima koren. U nekim vrlinama i dostignućima pojedini su ga nadmašivali, ali niko u svim. Ako ga u nečem prevaziđoše i u tome se opet uzvisi slava ovog svetog rodonačalnika.

Njegov pečat se prepoznaje u Savinom svetiteljstvu, u prosvećenosti Prvovenčanog, u Milutinovom ktitorstvu, u podvižništvu i molitvenosti Dečanskog, u nepobedivosti Dušanovoj, u carskoj lepoti Hilandara, Pećke patrijaršije, Dečana i ostalih slavnih zadužbina njegovog potomstva. Njegovo opredeljenje za pravoslavlje dobilo je svoju punoću u kosovskom Lazarevom opredeljenju i Njegoševoj kosovskoj misli.