Demografski bauk i Srbija

"KA boljoj demografskoj budućnosti Srbije" naziv je inicijalne konferencije koju organizuje Srpska akademija nauka i umetnosti.

Skeptika koji fatalistički veruje da će i ova planeta poput granate jednom eksplodirati u inače poslovično nezainteresovanom kosmosu može da čudi zabrinutost i strah onih koji su pokrenuli ovu tribinu i, nadam se, naše buduće delovanje. Pogotovo što nije izvesno da će taj naš mali budući prasak neko uopšte registrovati.

U međuvremenu, svih ovih godina, ubeđeni da napredujemo brzim civilizacijskim zamasima, ne samo u Srbiji, nego u civilizaciji uopšte, svaki razgovor o demografiji, a posebno mogućim rešenjima demografskih problema, pod uticajem pseudoliberalnih mantri dugo je doživljavan kao primitivan etnocentričan i nacionalistički resentiment o velikim državama, nepristojan gotovo podjednako kao maltuzijanske elaboracije budućnosti.

A sa onim što se danas popularno naziva krizom evropskog života ili stila, kome, hteli - ne hteli, mi pripadamo, mada smo svedoci da je problem geografski znatno širi, polako postajemo svesni da je đavo došao po svoje na različitim meridijanima i prostorima. On kuca na naša različita vrata koja ne otvaramo, jer smo, biću pejkorativan, samo u pidžami i nespremni da nezvanog gosta primimo.

Uz izvinjenje zbog mogućeg podsećanja na jedan drugi tekst iz prošlosti, mora se reći da bauk kruži Evropom. To je bauk negativnih demografskih trendova. U Srbiji, iskreno verujem, to postaje prokrustovski problem. Iz njega direktno ili indirektno, ekspplicitno ili implicitno, proističu svi drugi problemi. Rečju, problem svih problema.

Brojke jesu zastrašujuće. Duboko verujem da je istina najljući, ali i dugoročno najdelotvorniji lek za ranu.

Zato sebi dozvoljavam da iznesem svega nekoliko podataka. Procenjuje se da je broj stanovnika Srbije u međupopisnom periodu od 2002. do 2014. godine smanjen od 367.000 do 422.000, pri čemu je migraciona komponenta uticala na taj pad između 15 i 26 posto.

Dvadeset pet godina zaredom Srbija beleži negativan prirodan priraštaj. Na hiljadu stanovnika, godišnje gubimo oko pet stanovnika. Povećava se broj starijih, a smanjuje broj mladih. Neto demografski gubitak uz iseljavanje stanovništva koje se odigrava u mizanscenu krize rađanja i otvorene depopulacije uzima dopunski danak.

Tema o kojoj govorim duboko je frustrirajuća, rekao bih iz dva razloga. Iako se u okviru neke hipotetičke buduće strategije dogovorimo ili uspemo da se dogovorimo za nekakve izvršne korake i mere, njihovi eventualni efekti mogu da se očekuju nakon vremenskih perioda koji se mere decenijama. Ovaj interval osobi mojih godina jasno stavlja do znanja da neće prisustvovati finalnoj raspravi.

Drugo, problem je u toj meri slojevit i meandriran da zahteva uključivanje mnogo učesnika, iz ogromnog broja najrazličitijih oblasti društvenog života. Nije ovo politički govor, iako znam da su ove reči banalno uopštene, ali su zato i ne manje tačne.

Navedeni razlozi potstakli su osnivanje državne komisije koja će se baviti demografskim problemima Srbije s ministarkom Slavicom Đukić Dejanović na čelu, koja je okupila veći broj institucija i stučnjaka. Dogovorili smo se da i SANU u granicama svojih savetodavnih i naučnih mogućnosti doprinese ovom naporu, što je daleko najveći broj akademika sa entuzijazmom prihvatilo.

Ovaj konkretni sastanak dogovoren je kao početni, pokretački skup koji treba da obznani nameru da se ovim problemom svi, a pod tim podrazumevam sve građane Srbije, ozbiljno pozabavimo.

Složenost teme svakako je razlog što smo mnoge podjednako značajne teme iz ovog korpusa i osobe koje bi mnogo toga pametnog i značajnog da kažu nehotimično izostavili ili prevideli. Prihvatam krivicu. Izvinjavajući se zbog ovog previda, ne sumnjam da će biti još mnogo skupova, na mnogim mestima, kao i mnogo rada u kome će i oni koji danas ne učestvuju aktivno biti u prilici da daju svoj doprinos.

Završavam molbom da ovaj plamen posvećen demografskim problemima Srbije, koji s vremena na vreme raspale kompetentni ljudi, ovaj put pokušamo i da održimo, barem dok se u boljem scenariju za nekoliko miliona godina poput mine sa početka ovog obraćanja ne rasprsnemo u svemiru, do čega, izgleda, ima još dosta vremena. Ili, u gorem scenariju, dok neodgovorni homosapijens prerano ne presudi jedinoj planeti koja mu je na raspolaganju. I u jednom i u drugom scenariju naglasak ostaje na pojmu odgovornosti.

(Govor održan u SANU

27. februara)