Dragica Ivanović: Progon školskih novina

DEČJI školski časopisi doskora su bili redovni posetioci školskih klupa, posebno u nižim razredima osnovne škole. Družile su se s njima brojne generacije učenika, kako današnje školarke i školarci, tako i njihovi roditelji, a u nekim slučajevima i roditelji njihovih roditelja. Zato ostaje nejasno zašto su od donošenja novog zakona o udžbenicima izbačeni sa časa?

Čitajući i koristeći dečje školske časopise koji su primereni njihovom uzrastu, deca obogaćuju kulturu izražavanja, razvijaju maštu, unapređuju i podstiču smisao za lepo, razvijaju logičko mišljenje i zaključivanje i podižu na viši nivo tehniku čitanja, osmišljavanja i razumevanja književnih tekstova. Ovakvi sadržaji podstiču radoznalost, solidarnost, stimulišu kreativno stvaralaštvo kod dece i omogućavaju njegovu afirmaciju.

U sadašnjem trenutku, kada su deca izložena raznim neprimerenim i štetnim sadržajima s kojima se mogu sresti u komercijalnim dečjim časopisima kupljenim na kioscima, u žutoj štampi, na većini televizijskih kanala i što je najopasnije - na internetu, zadatak dečjih školskih časopisa je na prvom mestu formiranje ukusa kod dece, zahvaljujući čemu će steći nova interesovanja i biti u stanju da naprave ispravan odabir sadržaja. Ali kao da roditelji, pritisnuti oskudicom ili naprosto nezainteresovani, to ne uviđaju.

Jednako veliki problem je što taj izuzetni značaj dečjih školskih časopisa više ne uočava ni škola, iz koje se ova vrsta štiva sve brže potiskuje. Iako je nastavnim programom za pojedine predmete predviđeno korišćenje dečjih časopisa kao izvora saznanja (u svim nastavnim programima za prvi i drugi ciklus osnovnog obrazovanja u okviru predmeta Srpski jezik, oblast Književnost, korišćenje dečjih časopisa se javlja i kao zadatak i kao dodatni izvor saznanja), pojedini direktori, pozivajući se na Zakon o udžbenicima, odbijaju da dopuste distribuiranje dečjih školskih časopisa u svojoj školi. Ništa ne pomaže ni mišljenje Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u kom se preporučuje korišćenje dečjih školskih časopisa u nastavi i odobrava njihovo distribuiranje preko škole, uz saglasnost roditelja.

Budući da se u medije ne računaju naučni i stručni časopisi namenjeni prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, dečji školski časopisi nisu obuhvaćeni ni Zakonom o medijima, pa Ministarstvo kulture i informisanja ne vodi registar dečjih školskih časopisa. A pošto ti časopisi nisu javna glasila, ne mogu učestvovati ni na konkursima koje raspisuje ovo ministarstvo.

I dok nam se sa televizijskih ekrana osmehuju razne estradne zvezde sumnjivog kvaliteta i još sumnjivijeg morala, a stranice dnevnih novina koje sve više liče na žutu štampu (čast izuzecima) ispunjavaju senzacionalističke vesti o životu osoba koje bi u normalnim okolnostima bile na samoj margini javnog i društvenog života, dok nam deca umesto da čitaju lektiru, posećuju neprimerene sajtove na internetu, dečja školska štampa polako nestaje iz zemlje Srbije, a da se niko nije ni zapitao zašto je nepravedno isterana sa časa i koliko ćemo skupo platiti njen izostanak.

Dragica Ivanović, urednik dečjeg časopisa "Naj"