PENZIONERKI INTERNET NAJVEĆA RADOST: Sanja da upozna prijatelje sa Fejsbuka

KADA joj na račun legne penzija od 13.600 dinara, Dobrinka Vojinović, iz sela Koraćica kod Mladenovca, prvo plati račun za internet i to elektronskim putem. Slabo pokretnoj i zatvorenoj među četiri zida, "mreža" je ovoj penzionerki prozor u svet. Bez nje, kaže, bila bi usamljena i bespomoćna.

Internet je za ovu šezdesetsedmogodišnjakinju nešto najbolje što je čovek izmislio. Zato je to najvažnija stavka u njenom kućnom budžetu. A za život šta ostane.

- Internet je moja "hrana" - priča, za "Novosti", ova penzionerka. - Taj virtuelni svet je jedini koji imam. Izvor informacija, mesto gde se "susrećem" sa prijateljima. Ti ljudi, kojima ruku nikada nisam pružila, nisu virtuelni. Stvarni su, kao i naše prijateljstvo. Zato se ne osećam usamljeno.

Dobrinkin dan počinje i završava se sa tastaturom u rukama. Kad ustane, prvo sebi skuva jaku kafu, a onda otvara društvenu mrežu "Fejsbuk" i druge na kojima je prisutna.

- Iščitam prvo vesti, pa onda pogledam komentare na grupama u kojima sam prisutna. Ako me neko povuče za jezik, odgovorim. Onda sebi spremim doručak, pa se dopisujem sa prijateljima. Na mreži sam upoznala divne ljude, spremne da pomognu. Ima i onih loših, naravno - navodi Dobrinka.

Svakodnevno je u kontaktu sa desetak prijatelja, dok se sa njih pedesetak čuje bar jednom nedeljno. Kaže da bi volela da ih sve upozna, ali da je bolest sprečava u tome. Ipak, njena vrata su za njih otvorena.

- Sanjam da ih upoznam uživo, zagrlim ih. Dok mi je kamera radila, pričali smo preko "Skajpa". Ugovorili bismo vreme za sastanak, skuvali kafu i onda, udubljeni u ekran računara, pričali o porodici, problemima, knjigama... To ne mogu već mesecima, i taj užitak mi baš nedostaje. Kamera je u kvaru, a nemam novca da kupim drugu - iskrena je ova Mladenovčanka.

U sat ne gleda. Jede kad oseti glad, legne kad joj se spava. Leti izađe na terasu, posmatra ptice koje su nastanjene na drveću u okolini. Zimi je ispred kompjutera i mašta o malim stvarima poput odlaska u poslastičarnicu i ukusa sladoleda koji se topi u ustima.

- Kućni prag je najdalje gde mogu da odem - tužno priznaje Dobrinka. - Zbog problema sa nogama, osuđena sam da živim među četiri zida. Brat mi nabavlja namirnice, a sve ostalo završavam preko interneta - plaćam račune, naručujem robu, vadim dokumenta. I kada odem sa ovog sveta, "Gugl" će po mom nalogu, ako se mesec dana ne ulogujem na "Fejsbuk", poslati poruku svim mojim prijateljima da nisam više među živima. Tako ću ih udostojiti poslednjeg pozdrava.

KUPILI JOJ TRICIKL

ZNAJUĆI da ne može da se kreće, internet-prijatelji su sakupili novac i kupili joj električni tricikl. Dan kada ga je dobila bio je trenutak najveće sreće, ali i tuge. Shvatila je da po zemljanom seoskom putu ova mašina neće moći da ide. Na Dobrinkino insistiranje i zahvaljujući dobroj volji predsednika opštine Mladenovac, nedavno je urađen put sve do njene kuće. Sada ova penzionerka jedva čeka proleće, kako bi se triciklom izvezla do prvih komšija i seoske prodavnice.