Prof. dr Jovo Radoš: I Novak može da zadrema

SILAZAK Novaka Đokovića sa vrha ATP liste krajem prošle godine, kao i nedavni poraz od Denisa Istomina na Otvorenom prvenstvu Australije (gde je do sada pobeđivao šest puta), doveli su do otvorenog ispoljavanja neprikrivene zluradosti i likovanja mnogih, uglavnom zapadnih medija i njihovih konzumenata. Taj talas, međutim, stigao je i do nas, aktivirajući jedan broj domaćih malovernika, skeptika i nihilista. Istovremeno, doneo je sa sobom i mnoge laži i insinuacije, odnosno laička naklapanja i nagađanja o razlozima trenutnih neuspeha najboljeg srpskog sportiste.

Cilj ove kampanje, koja nije od juče, jeste da podrije i obezvredi, ne samo Novakove rezultate i ukupan doprinos svetskom tenisu, već i da naruži njegovu ličnost, dovođenjem najpre u vezu sa nacionalizmom, a zatim sektama, "meditacijom" i drugim "mističnim" pristupima treningu i životu.

Jer, očigledno je da onaj koji ih je poslednjih godina neprikosnoveno i redovno "tukao" u "njihovom" sportu morao je biti "podrivan" (vidljivim i nevidljivim sredstvima), kako na sportskim terenima (masovna navijanja za njegove protivnike, "sitne" sudijske greške, ukupan tretman i slično), tako i van njih (neumesnim čeprkanjima po privatnom životu).

Valja reći da ovo sračunato unošenje defetističkih smutnji i slutnji, kojima se sugeriše početak kraja Novaka Đokovića i njegove, nesporno, grandiozne teniske karijere, može da nađe plodno tle samo kod onih sportskih poklonika koji nemaju celovit, već fragmentaran i šabloniziran pristup ukupnim kretanjima u savremenom sportu i sportskim zbivanjima.

Kod samog Novaka sigurno ne, mada ga takva reagovanja, izvesno je, potresaju i bole. Jer on, kao čovek koji je istinski u veri, odavno zna da je "ljudski pasti, i što je brže moguće ustati, ma koliko puta da se padne" (Sveti Jovan Lestvičnik). A povremena raslabljenost tela i duše i nemoć uma (uninije) ume da se javi i kod najvećih i najdoslednijih "podvižnika".

Još je i lekar Hipokrat govorio da stanje savršene forme "ne može uvek biti isto, niti bez promene", odnosno, kako se to kaže u literaturi, da katkad "i Homer može da zadrema". Uz to, u ovim momentima, ne treba sasvim zanemariti ni Đokovićevo prošlogodišnje emotivno i sportsko pražnjenje, nakon svog punog teniskog "ostvarenja" i osvajanja gotovo svega što se moglo osvojiti.

Dakako, udari na Đokovića jesu udari na čoveka koji je u istinskom smislu zastupnik izvornog sportskog i olimpijskog duha, a čija su prevrednovanja sve intenzivnija i očiglednija. Jer, evidentno je da sport danas ubrzano uzmiče pred dominirajućom ulogom politike i šou-biznisa. U ovovremenoj "kvantitativnoj civilizaciji", zasnovanoj na vladajućoj filozofiji pragmatizma i utilitarizma, postaje bitno samo ono što je neposredno korisno i što se može izraziti u ciframa i brojkama.

Uz to, kao neizbežan pratilac takvih težnji u sportu, jeste "makijavelistička etika" (cilj opravdava sredstvo), koja je samo delom kamuflirana proklamovanim kodeksom fer-pleja, čiji su efekti u praksi jalovi i gotovo neprimetni. Retki su oni koji bi kao naš teniser signalizirali sudiji da ga je loptica dotakla, iako to ovaj nije video, a poen je od izuzetnog značaja za krajnji ishod meča.

Novak Đoković je poznat kao čuvar autentičnog bića igre koju, pored prethodno rečenog, sve više potiskuje matematičko-mehanička proračunatost, po kojoj je najvažnije pobediti. Ako bi se sve svelo na šablonizirano nadmetanje, i ako bi se, primera radi, poklanjala pažnja samo "ubitačnom" servisu, da li bi onda teniska takmičenja imala svoju lepotu i uzbudljivost? Ne kaže se uzaludno da su sport i umetnost vrlo bliski dok su na području "čiste igre". Zato se mnogi čude (i pogrešno tumače) kada Novak govori o zadovoljstvu igranja, i o tome da nije sve u pukoj pobedi.

Naš teniser je, takođe, zadržao kod sebe sve ono što čoveka i sportistu čini čovekom - obraz i čestitost. On ne želi da bude bezosećajni "kiborg" niti gladijator, već ličnost vrlinoljublja i odnegovanog sportskog duha, koji poštuje svoje protivnike i ima snage i volje da im čestita ako su u određenom trenutku bili bolji.

U skladu sa našom tradicijom, da je porodica "mala crkva", Đoković je i privrženik svojim najbližima, a onda i svome narodu i svim ljudima dobre volje. On ume da zahvali Stvoritelju na svim darovima koji ga čine dobrim i uspešnim sportistom i čovekom, i ume da razlikuje "venac raspadljivi" od "venca neraspadljivog". On je odavno stao uz "Onoga koji je pobednik u borbama i bitkama do kraja vremena"