U SVOM tekstu "Zaustaviti odliv mozgova" dr Zoran Avramović iznosi podatak "da smo 12 milijardi evra izgubili ulažući u školovanje prirodno-tehničke inteligencije i naučnika, koji su otišli u inostranstvo", ali ne kaže koliko se milijardi vratilo od "gastarbajtera" iz tog istog inostranstva? Zar od tih nekoliko milijardi kroz "doznake" svake godine ne preživljava dobar deo našeg društva?

Tačno je da bez mladih svako društvo sve više stari i nestaje. Kuburili smo decenijama sa belom kugom i bili po tome u samom svetskom vrhu, a vicešampioni u takozvanom odlivu mozgova, odmah iza Papua Nove Gvineje. Verovali smo u odlazak Miloševića, u povratak Kosmeta, u dolazak demokratije, slobode i kapitalizma, završetak tranzicije, u odlazak DS, u dolazak SNS... I kad su svi otišli, došli i prošli, ispalo je da se demokratija u Srbiji ogleda u tome što svako može da radi šta hoće ako ga ne uhvate ili ima veze, da je zakona za nemoćne sve više, da je slobode sve manje...

Mladi jesu školovani i pošteni, ali nisu i naivni. Shvatili su šta se oko njih dešava i šta im se sprema, ali nisu spremni da pristanu na namenjenu im sudbinu. Poslednji okidač bio je dolazak SNS na vlast, kao jedinih koji nisu do sada vladali. Žalosno je što kada se ispred zgrade skupimo mi mladi, ili bar mlađi, sneg da očistimo, imamo više diploma od celokupnog saziva Narodne skupštine.

Da biste uspešno vodili korporaciju, morate početi od njenog dna, kao i da biste vodili vojsku i državu. E sad, da biste uspešno vodili državu morate pre toga uspešno voditi vojsku ili neku megakorporaciju, a ne da vam prvo radno mesto bude mesto ministra ili poslanika. Nije najveći problem Srbije to što najbolji odlaze, nego što najgori ostaju, i u tom intelektualnom vakuumu napreduju!

Najčešća dva komentara starijih, upućena nama mladima, jesu da ne odlazimo u tuđinu jer tamo ne znamo nikoga i da smo halapljivi pa da zato odlazimo, a ne slušamo ih da tamo mora da se radi i da će ovde biti bolje, jednom. U tuđini možda ne znamo nikoga, ali upoznaćemo, i tamo žive ljudi i u velikoj većini normalniji nego ovde! A to da se mnogo radi plaši samo generacije Titovih omladinaca. Mi smo spremni da mnogo radimo, ako ćemo za to biti i adekvatno plaćeni. Niko ne želi da radi 12 časova dnevno šest dana u nedelji a da bude najneplaćeniji i najobespravljeniji radnik u Evropi! Mi želimo da radimo i normalno da živimo, ali ne želimo i nemamo ni snage ni volje da se ovde uzalud borimo i ginemo.

Mi mladi ne odlazimo zato što smo "pohlepni" nego zato što želimo dobro, ako ne nama, onda bar svojoj deci i deci naše dece. Kada sam rekao supruzi da se iselimo, ona mi je odgovorila "kako ćemo zbog dece", a ja sam joj odgovorio "pa zbog dece to i radimo!" Eto, moji stariji sugrađani i naši dragi roditelji, mi ne odlazimo zbog sebe, nego zbog svoje dece i vaših unuka i praunuka. Ako mi nismo odrasli u normalnom društvu, da odrastaju bar oni...

Dr Zoran Avramović u svom tekstu navodi i model koji bi mogao da se primeni kako bi se mladi sprečili da odu. Mogli bi se napisati ugovori za one koji se školuju na teret budžeta, kao što postoje i za kadete Vojne akademije, tako da posle školovanja svršeni akademci moraju da se otadžbini, koja ih je školovala, oduže tako što će tu "školarinu" da odrade. Problem je što ako vas neko obaveže da za njega radite, morate i radno mesto da mu obezbedite! Ako tako obavežete i sportiste, mi ćemo u svim sportovima biti klupski prvaci Evrope, a ni sportisti se neće buniti, ali morate najpre da im isplatite plate! Siguran sam da bi svaki mladi sportista pre, za mnogo manje novca, ostao i celu karijeru u svojoj zemlji gradio, ali ne bi ako ga ta zemlja dovoljno ne poštuje i ako ne može od te plate svoju porodicu da prehrani, školuje i zdravstveno osigura!