Dr Zoran Avramović: Zaustaviti odliv mozgova

PODATAK da je Srbija od početka devedesetih godina uložila (izgubila) 12 milijardi evra u školovanje prirodno-tehničke inteligencije i naučnika, koji su otišli u inostranstvo, suočava državu i njenu obrazovnu politiku sa pitanjem: šta da se radi? Društvo ulaže u obrazovanje mladih, koje se realizuje u drugim društvima. Kako da se zaštite vlastiti interesi kada su u pitanju visokoobrazovani kadrovi? Četiri glasa se mešaju kada je reč o ovom problemu.

Razmatranje instrumenata za rešavanje problema intelektualne emigracije (egzodusa) mora da započne pitanjem da li društvo prepoznaje taj problem kao prioritetan ili ga marginalizuje. U Srbiji ovo pitanje se sporadično pokrene u stručnoj javnosti. Sve se odvija na nivou verbalistike u kojoj preovladava opisivanje stanja, a ponekad se čuje glas o samoponosu nacije koja izvozi svoje talentovane kadrove. U takvim okolnostima neophodno je da se ovaj izuzetno značajan stručni, naučni i politički problem pomeri u središte prioritetnog interesovanja kako bi se doseglo do racionalnih predloga za usporavanje i zadržavanje stručnih kadrova u Srbiji.

Na drugom mestu je redefinisanje ekonomske politike čiji osnovni cilj mora da bude poboljšanje materijalnih i privrednih prilika u društvu. Ekonomski oporavak je proces koji dotiče sve građane Srbije, a ne samo njegovu naučnu i stručnu elitu. Porast stope zaposlenosti, proizvodnje i potrošnje sigurno bi se pozitivno odrazio na stavove mladih stručnjaka i naučnika prema odlasku ili ostajanju u Srbiji. Privredni oporavak ne treba shvatiti kao brigu ekonomskog sektora na čije rezultate intelektualna elita treba da čeka. Proces razvoja društva je interakcijski odnos stručnjaka i privrednih ustanova. Uspeh je uslovljen dinamikom privredne uzajamnosti.

Treća strategija zaustavljanja odliva mozgova polazi od činjenice da se veliki broj naših stručnjaka i naučnika već nalazi u razvijenim društvima. U takvim okolnostima predlažu se dve opcije - povratak i naučni rad dijaspore. Po jednoj, može se računati na povratak iseljenih stručnjaka u matičnu državu (opcija povratka), a po drugoj na njihovu mobilizaciju na daljinu da bi se uključili u razvoj otadžbine (opcija dijaspora). Ova strategija računa na volju i patriotsku svest iseljenih naučnika i stručnjaka. Povratak je skopčan sa materijalnim pogodnostima kao i saradnju na daljinu. Neizvesno je, međutim, kakav učinak ima patriotska svest u ovim strategijama.

Četvrti način rešavanja ovog pitanja je najracionalniji, ali verujem da bi naišao na egoističke otpore. U središte obrazovne politike treba postaviti pitanje mesta i uloge intelektualnog kapitala u strukturi njenih ciljeva kao i način finansiranja domaćih mozgova. Razmatranjem ovih elemenata obrazovne politike dolazimo da saznanja o ulaganju u obrazovanje i korist od uloženih sredstava. U Srbiji, ova problematika skoro da ne postoji. Izgleda da se rado prihvata uloga Srbije kao regrutnog centra naučnih i stručnih kadrova za razvijene države.

Ukoliko se ostane dosledan načelu slobodnog izbora životnog puta svakog građanina, onda jedini instrument koji je na raspolaganju može da bude vraćanje uloženog novca u obrazovanje pojedinca. Svaki student može da stekne visoka znanja u Srbiji, a može da ih realizuje u inostranstvu ili kod kuće. Ukoliko je ovo prvo, onda se mora obavezati da, u racionalnoj proceduri, po stupanju u radni odnos, vrati uložen novac u državni budžet iz kog je finansirano njegovo stručno i naučno obrazovanje. To se postiže ugovorom i obavezama koje su u njemu sadržane.

Ako se ovako nastavi, produžiće se teško shvatljiv proces: da građani Srbije iz svojih skromnih sredstava školuju deo stručne elite za privredne i društvene potrebe inostranih država. Da li je tako nešto razumno?

Dr Zoran Avramović, sociolog