Prof. dr LJubivoje Stojanović: Božićni korak napred

BOŽIĆNA radost trebalo bi da daje meru i smisao životu svakog iskrenog hrišćanina. Trebalo bi, a da li je tako?

Ako sebi iskreno odgovorimo na ovo pitanje doći ćemo do različitih zaključaka. Ne udaljavajmo se od sebe trudeći se da u drugima prepoznamo njihove mane i tako smislimo vešte izgovore prepuštajući se blagdanskom veselju.

Proći će nam još jedan Božić, a da nismo nimalo pomerili sebe napred, nabolje. Za većinu ljudi našeg vremena nema više dileme ima li Boga. Procenti vernika, ateista ili agnostika nebitni su, jer znamo da postoje dve interesantne kategorije: oni koji veruju a ne pripadaju, i oni koji pripadaju a ne veruju. Ispitivanja ko je vernik a ko ne svakako ne daje realnu sliku. Sve dok samo jedan čovek pati jer ga progone zbog drugačijih uverenja ne možemo govoriti o ostvarenim vernicima.

Centralno pitanje našeg vremena trebalo bi da bude: Ima li nade za mene? Ne samo da li ću se zaposliti, dobiti povišicu, oženiti se, kupiti auto... Dublje treba sagledavati sebe i svoj život. Samo tako razumećemo smisao Hristovog rođenja od Djeve Marije, u pećini vitlejemskoj, uz pesmu anđela i gostoprimstvo pastira.

Dok mudraci, prosvećeni ljudi istraživači smisla i cilja života dolaze da se poklone Bogomladencu dotle car vlastodržac Irod u strahu od kraja svoje vladarske karijere ubija na hiljade dece u Vitlejemu. Pobožni Josif, koji nije ni otac ni očuh Hristov, već svedok devojaštva Djeve Marije, posle početne zbunjenosti pristaje da uzme učešće u blagovesnoj i spasonosnoj stvarnosti. Upitajmo se kako bismo se mi ponašali da smo kojim slučajem bili savremenici tog događaja? Dobro razmislimo!

Dobro bi bilo da prepoznamo u sebi prosvećenu mudrost mudraca ili čistu veru Josifovu i radost pastira koji su ugostili Bogomladenca. Samo nemojmo da se zavaravamo dodajući previše svojoj dobroti ako je nema dovoljno. Sve ćemo lakše ispraviti ako se suočimo bez samoopravdanja i samoosuđivanja. Iako u sebi prepoznamo Irodov strah ne robujmo beznađu. Promenimo svoje stavove i počnimo da volimo one koji nas ne vole. Tek tada ćemo još više voleti i one koji nas vole.

Od pomoći je saznanje da je osnovna poruka vere pre Hristovog rođenja bila ovaploćenje Sina Božijeg, dok je posle toga glavna tema oboženje čoveka. Razumemo li mi ovo? Ili smo pod teretom preživljavanja, koje je najočiglednije u nedostatku mere u sticanju imetka i prisvajanju tuđeg truda i znoja.

Koliko ih je opterećeno ovim, bilo što ne znaju koliko i šta imaju ili nemaju? Upitajmo se, bez obzira na svoje i tuđe nule, imamo li sebe? Da li Božić samo "obeležavamo" po inerciji društvenih događanja ili bar tad uspemo da stanemo prekoputa sebe i upitamo se: Gde si ti čoveče? Kuda i kako dalje? Predlažem da izbegnemo kratkoveke želje i ciljeve, već smo u "najluđoj noći" poželeli drugima i sebi "mnogo zdravlja i mnogo para". Nismo time naljutili nikoga, najmanje Boga. On nas voli, ne ljuti se nikad ni na koga.

Razumemo li mi poruku Božića? Da, upitajmo se ozbiljno kako bismo mogli da sagledamo sebe i svoj život bez predrasuda. Vidimo da nam mnogo toga u životu izmiče, prolazi, nestaje, ali nemojmo gubiti kreativnost i želju za inovativnošću. Želja za životom je najsmislenije traganje. Potrebno je, međutim, produbiti, proširiti i uzvisiti ga. To je moguće ako prepoznamo u sebi poriv za večnošću. Stvarnom, a ne kupljenom dugovečnošću koja ima svoj kraj.

Večnost se ne kupuje, data nam je. Potrebno je, međutim, da sve svoje misli i želje pokrenemo napred ka dolazećoj i prisutnoj večnosti. To zahteva prosvećenu veru, slobodnu od svih besmislica i samoživosti. Zasniva se na nesebičnoj i bezuslovnoj ljubavi božijoj. Zato slavljenje Božića nije povratak unazad nego je smeli hod napred sa spremnošću da budemo inovativni i hrabri da poverujemo u večnost koju nam je Bog dao već na samom početku.

Mi smo se odrekli toga dara. Bog nas nije ostavio u beznađu, pozivao nas je neprestano i na kraju postao čovek. To znamo i u to verujemo. Ali treba ići dalje kako bismo proces vere učinili onakvim kakav treba da bude. To zahteva našu hrabrost, a ne da se ponašamo kao "zgažena bića", kako prigovaraju oni koji ne žele veru. Nisu oni krivi za to, naši postupci ih navode na to. Zato, budimo hrabri i ispravimo sebe pobeđujući sve strahove u sebi. Tako ćemo prevazići sva obožavanja i satanizacije drugih jer ćemo razumeti da je naša misija da svedočimo večnost u vremenu.

Svedočiti večnost znači stajati čvrsto na zemlji i biti siguran u bogodarovanu večnost kao jedinu neprolaznu budućnost. Svi mi imamo mnogo blokada u sebi i prepreka između sebe, ali ako počnemo da ih otklanjamo činjenjem onoga što možemo, na dobrom smo putu. Tada svako nosi ne samo sebe i svoj život već je dobronameran prema drugima. Zato predlažem, pokušajmo da inoviramo mirboženje, položajnika i druge običaje stalnom spremnošću da volimo i praštamo.