KOMENTAR: Nadanja

Vreme ide, teku godine, mnoga leta prohujaše, ostala su samo sećanja, želje i nadanja.

Sa ovim pomalo setnim refrenom iz pesme čuvenog Kvake otvaramo vrata još jedne godine. Sa željom da živimo kao sav normalan svet. Taj "film" nije nam bio na repertoaru poslednjih decenija. Za razliku od "Tesne kože", koja nam je redovno servirana i reprizirana. Kako na filmu, tako i u životu.

Želimo da verujemo da je u "montaži" neko novo vreme koje treba da nam omogući jedan sasvim običan i berićetniji život. Ali ne samo materijalno bolji, koji nam se proteklih dana obećavao sa govornica i iz ministarskih kabineta.

Posle svega što nam se izdešavalo proteklih decenija, rekli bismo, čak više od hleba, potreban nam je jedan "običniji" život. I u fabrici, na ulici, utakmici... Život bez "bensedina" i stalnih, svakodnevnih sukoba i trvenja.

Život u kome će nam i politika postati dosadna, svakodnevna pojava. I da će Srbija, njen seljak i ostali radnici biti više među šljivama, a manje među glasačkim kutijama. Istovremeno, ne želimo da poverujemo da smo u stanju da proćerdamo i sve ono što je, na muku, urađeno poslednjih godina.

Tri ključne želje, kako ovde tako i u svetu, bile su: zdravlje, sreća i mir. Nažalost, na globalnom planu masakri u Istanbulu i Iraku već su demantovali treću želju. Nadamo se da će se i svet uzeti u pamet.

Sa filmom smo počeli, pa s njim i da završimo. Reprizirana je "Tesna koža". Ne želimo da verujemo da se iz ove kože ne može. I da ćemo ove godine "brati kožu na šiljak". Već "zašiljimo" naše želje i uhvatimo se za ključ i pravu bravu koja će nam otključati bolji život. Ali ne samo kao u onoj seriji. Već i u stvarnosti.