Akademici nisu krili Memorandum SANU

RADNA verzija Memoranduma SANU polovinom septembra 1986. godine umnožena je u 20 kopija. Ovaj materijal dobilo je 16 članova Komisije za izradu ovog akta, a po primerak i akademici koji su bili pozvani da daju svoje stručno mišljenje - Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i Jovan Đorđević. Jedna od ovih kopija, 23. septembra iste godine došla je u ruke novinara Aleksandra Đukanovića, koji je šire izvode sa svojim komentarima objavio u dva nastavka na stranicama “Večernjih novosti”.

U ispovesti za naš list o jednom od najkontroverznijih dokumenata bivše Jugoslavije, posle gotovo tri decenije ćutanja, Đukanović je negirao ulogu svog tasta, čuvenog pravnika i ustavopisca, uglednog akademika Jovana Đorđevića u objavljivanju nezavršenog teksta Akademije. Time je stavljena tačka na verziju, koja se pojavila već prvih dana po izbijanju memorandumske afere, u čijoj se osnovi našla priča o navodnoj Đukanovićevoj krađi ovog spisa iz tastovog stana.

Nekadašnji urednik i novinar negirao je i priču, takođe duboko uvreženu, da mu je Đorđević, svestan mogućih posledica, smišljeno uručio materijal, kako bi ga zet objavio. Navodni cilj ovog manevra bio je da se objavljivanjem u štampi diskredituje rad akademika.

- Poznate su mi sve te priče, ali nijedna od njih nije tačna. Memorandum SANU bio je poziv na ukidanje Jugoslavije. U njemu su bile ideje koje je zastupao Dobrica Ćosić i sa kojima se nisam slagao. Primerak memorandumskog teksta dobio sam u krugovima akademika, a do spisa je mogao da dođe svako ko je imao kontakt u ovoj ustanovi - tvrdi danas Đukanović.

Novinar “Novosti” potvrdio je i tezu koju su godinama javno obrazlagali akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović da se rad na ovom dokumentu nije odvijao pod velom tajne. Odluka da se pristupi pisanju ovog akta doneta je javno, na skupštini SANU, a ni sami akademici nisu krili da spremaju priloge za ovaj spis.

Dobrica Ćosić

Jedna od verzija koja je kružila tadašnjim Beogradom jeste i da je primerak Memoranduma SANU volšebno došao na sto tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika “Večernjih novosti” Ilije Borovnjaka, koji je izvršio uticaj na Đukanovića da ga plasira u javnosti.

- Ni to nije tačno. Tekstovi o Memorandumu bili su isključivo moje delo. Borovnjak je znao da sam neuporedivo bolji novinar od njega i u pisanju i uređivanju imao sam uvek odrešene ruke. On se nije mnogo bavio uređivanjem novina, već je bio okrenut finansijama i organizacionim poslovima. To se uklapalo u njegovu ambiciju da kao direktor dođe na čelo “Borbe” - navodi danas Đukanović.

Memorandum SANU našao se s jeseni 1986. u središtu najvećeg političkog skandala posle smrti Josipa Broza. Komunistička vlast toga vremena prepoznala je u njemu reakcionarni program usmeren na promenu poretka, ukidanje samoupravljanja i tekovina revolucije. Na tom talasu, u godinama koje će uslediti, spis Akademije proglašen je za “platformu velikosrpskog nacionalizma” i utemeljenje uspona Slobodana Miloševića. Građanski rat uzdigao ga je na nivo srpskog nacionalnog programa, novog “Načertanija” i idejnog krivca za stradanja i zločine, a u toj formi kao dokaz korišćen je i u Haškom tribunalu. Danas, tumači se kao jedna od glavnih vododelnica “prve” i “druge” Srbije.

Đukanovićevi tekstovi u "Večernjim novostima", septembar 1986.

Priče o objavljivanju ovog dokumenta, zato, poprimile su odlike scenarija za političko-špijunski triler. Svesno ili ne, ovakvom epilogu doprinela je i Akademija, čvrsto se držeći “votergejtovskog” objašnjenja da je obelodanjeni materijal ukraden i kao sirov i neredigovan spis dospeo u novine.

Sam Đukanović, međutim, ni pre tri decenije niti danas nije sporio da je tekstove “Ponuda beznađa” i “AVNOJ je lažiran” napisao na osnovu radne verzije memoranduma.

“Komentarisao sam radni materijal i nezvaničnu verziju, najkraće rečeno, da dam skromni doprinos nastojanjima da većina onoga što piše u tom tekstu nikada ne postane zvanična kako se ne bi obistinili projekti Antonija Isakovića”, piše Đukanović na stranicama “Novosti” početkom januara 1987. godine u tekstu sa naslovom “Koliko je sati”. “Slučaj optuženog novinara školski je primer kako građanska desnica i njeni barjaktari i dobošari organizovano pokušavaju da diskvalifikuju svakoga ko se usudi da im se suprotstavi ili obelodani njihove političke programe i planove”.

Uprkos tome, pojavilo se više varijanti priča o izlasku na svetlo dana ovog teksta. Prema jednoj od njih, iza afere stajao je Stipe Šuvar koji je 1984. sastavio “Belu knjigu” - spisak opozicionara i nacionalista koji su javno delovali u Jugoslaviji. Pribojavajući se da bi prokazani srpski akademici mogli da Memorandumom žestoko uzvrate, sa saveznom službom Državne bezbednosti navodno se pobrinuo da tekst na polovini posla izađe u javnost.

Stipe Šuvar

Prema pojedinim autorima i istraživačima, objavljivanju teksta akademika, ali i sveopštoj hajci koja će u režiji komunističke vlasti Srbije - u prvom redu Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića - biti povedena na SANU i njene članove, doprinela je i hrvatska Državna bezbednost koja je preko svojih veza znala šta će u njemu biti navedeno i koja se potrudila da tekst srpskih akademika zadobije veliku pažnju javnosti, posebno u Hrvatskoj.

ŽIVA TROJICA AUTORA

MEMORANDUM SANU i tri decenije posle svog objavljivanja izaziva veliko uzbuđenje širom bivše Jugoslavije, ali i u savremenoj istoriografiji. Verovatno nema političkog dokumenta koji je više analiziran i češće citiran od akta rođenog 1986. godine u Knez Mihailovoj ulici. Većina ličnosti na koje je memorandumska afera presudno uticala, međutim, danas nisu među živima. Od 16 njegovih autora živa su samo trojica.

NEMORAL NOVINARA I MORAL AKADEMIKA

U POLEMICI koju je novinar Đukanović na stranicama “Novosti” vodio sa rukovodstvom SANU, kao i novinarima koji su ga optuživali za krađu, nečasne metode i blaćenje Akademije, razmenjivani su i žestoki argumenti. Na Đukanovićevoj meti najviše su bili Antonije Isaković i Dobrica Ćosić.

- Mnogi akademici koji su toliko besa iskalili na “moralni čin” jednog novinara zaboravili su na moralne kriterijume koji bi trebalo da važe i za njih same. Mnogi su se u vremenu koje je njima bilo kominternovsko, izdajničko i klimaks propasti srpskog naroda nadirektovali, napredsednikovali, naambasadorovali, nageneralisali, naprimali ordenja i nagrada, navozali državnim brodovima i limuzinama i nabrionisali sunca i mora. Neki krunski svedoci propasti srpskog naroda 40 godina ne izlaze iz raskoši i vila, najpre državnih i Udbinih, a zatim privatnih koje su kupili od knjiga protiv vremena i ljudi čije su blagodeti naklonosti obilato uživali - branio se Đukanović.