Kuda idu sindikati u Srbiji?

IMAO je deset godina kada je državna fabrika đubriva HIP "Azotara" otvorila kapije 1962. godine, prekoputa kuće u kojoj je Milan Ivović odrastao u Pančevu, gradu na istočnoj obali Dunava. I čitav radni vek, 37 godina, proveo je radeći u fabrici. Počeo je kao radnik u noćnoj smeni i napredovao do položaja predsednika fabričkog sindikata 2007. godine.

Ipak, krajem 2015, samo 17 meseci pre očekivanog odlaska u penziju, Ivović je bio primoran da ode u - prevremenu penziju. Posle javnog sukoba sa novim rukovodstvom fabrike koje je postavila država, proglašen je za tehnološki višak. Sukobio se sa rukovodstvom "Azotare" zbog cena ugovorenih sa ruskim energetskim gigantom "Gaspromom" za gas koji je neophodan za rad ove fabrike.

"Azotara" je objavila da će plaćati manje od 300 dolara (273 evra) za hiljadu kubnih metara gasa, što je cena koja bi osigurala rentabilno poslovanje i sačuvala radna mesta. Vlada koja je postavila rukovodstvo fabrike nadala se da će uspeti da proda "Azotaru" ruskim kupcima i imala je interes da prikaže nove potencijalne vlasnike kao dobronamerne partnere koji žele da sačuvaju radna mesta. Ivović je podržao postignuti sporazum. A onda je zazvonio telefon.

- Zvao me je čovek koji u "Azotari" radi na fakturama i rekao: "Zar se ti šališ? Kakvih 300 dolara? O čemu govoriš? Koga ti braniš?". Pokazao mi je fakture i ni u jednoj cena nije bila niža od 400 dolara - priseća se Ivović.

Ivović je to preneo medijima. Četiri meseca kasnije - ostao je bez posla. Kaže da je izbačen zato što je raskrinkao laž. "Azotara" je objavila da mu je mandat šefa sindikata istekao i da se posle toga nije javio na posao, zbog čega je dobio suspenziju. Ipak, mnogima je takav redosled događaja bio veoma sumnjiv...

Za mnoge sindikaliste priča o Ivoviću je upozoravajuća i može da poslužio kao jedan od primera koji jasno pokazuju koliko su sindikati oslabili posle godina teške i često brutalne tranzicije u kapitalizam.

Gubitak velikog broja radnih mesta, zatvaranje fabrika i rasprodaja stotina državnih preduzeća dvehiljaditih godina razorili su bazu i reputaciju sindikata u Srbiji.

Slabi i podeljeni, sindikati lako podležu zastrašivanju i korupciji i gotovo potpuno zavise od svojih političkih šefova.

U 2008, osam godina od tranzicije iz socijalizma, samo 12 odsto stanovnika Srbije je reklo da ima veliko ili relativno veliko poverenje u sindikate, pokazuje Evropska studija vrednosti.

Dr Nada Novaković, sociološkinja i naučna saradnica Instituta društvenih nauka u Beogradu, smatra da su sindikalni lideri kompromitovani na mnogo načina.

- Direktori preduzeća su često i članovi sindikata. Izbori u mnogim sindikatima se organizuju tako da se poklapaju sa izborima političkih partija, a vođe sindikata se "otvoreno kupuju", unosnim mestima u upravnim odborima - kaže Novaković. - Preko svega toga dobijaju i dnevnice, plaćene telefonske račune i ručkove, automobile, razne beneficije.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije nezavisnih sindikata Srbije, još jednog udruženja sindikalnih organizacija, kaže da slučajeva poput Ivovića ima i previše.

- Ljudi su očajni - kaže Ranka Savić. - Ustanu protiv direktora, on ih otpusti, a mi se posle sudimo. Većina njih završi u prevremenoj penziji. Više se i ne plaše, samo žele da odu i da se sve to što pre završi.