Kakvi smo mi Srbi

KOLIKO puta je do sada premijer Vučić kritikovao Srbe zbog nerada i dezorganizovanosti, citirajući Vebera i poredeći nas sa "uspešnim protestantskim nacijama". Prošle nedelje je ponovo prebacio nešto u tom stilu, mada je ovog puta tema bila "kolektivno radovanje" zbog poraza Hilari Klinton. Mada, nisu Srbi jedini koji slave zbog konačnog odlaska Klintonove. Vesele se zbog toga mnogi i u samoj Americi.

Ali da se vratimo na pitanje: kakvi smo mi Srbi? Puno puta sam čuo sličnu tezu o Srbima na raznim skupovima u zapadnoevropskim zemljama. Istina, nije tu reči bilo posebno o nama, već uopšte o - Balkancima. Neki umni ljudi su išli toliko daleko, pa su uzroke "opšte lenjosti" tražili u pravoslavlju i "vizantijskoj kulturnoj matrici". Ako hoćemo napred, dakle, moramo se pozapadnjačiti, prihvatiti novi sistem vrednosti i odreći se tradicionalnih civilizacijskih obrazaca.

Međutim, ovakve teze su daleko od istinitih. Za dalje objašnjenje ću koristiti podatke koje je nedavno prezentovao profesor sa Kembridža Ha Džun Čang (njegova nova knjiga "Loši Samarićani" upravo se pojavila i u prevodu na srpski jezik). On je primetio kako je percepcija Zapada prema azijskim narodima bila jednako loša do pre svega pola veka, pa navodi: "Ljudi iz bogatih zemalja rutinski veruju kako su siromašne zemlje takve jer su stanovnici lenji." U Japanu su između 1955. i 1964. štrajkovi bili toliko česti da su ometali normalno funkcionisanje državnog sistema. Šarl de Gol je svog kolegu iz Tokija ismevao, nazivajući ga "trgovcem tranzistorima". To se uklapalo u davno formiranu predstavu.

Američki misionar Sidni Galik je početkom HH veka opisao Japance kao "lenje i ravnodušne prema protoku vremena", a australijski poslodavac kao "opuštenu rasu". Britanka Beatris Ven dodaje još da u Zemlji izlazećeg sunca "evidentno nema volje da ljudi nauče da misle". Još gore su u njenim opisima prošli Korejci, koji su "prljavi, poniženi, sumorni i lenji", te je zaludan posao njima se uopšte baviti. Na kraju preporučuje: "Ostavimo ih Japancima." Britanski putopisici nisu bili ništa blaži prema Nemcima, koji su, generalno, smatrani "glupim i teškim ljudima". Džon Rasel podvlači kako su Nemci "neobdareni za istančano poimanje stvari, niti za dublja osećanja". O tome šta su mislili, a i dalje u određenoj meri misle o Kinezima i Indijcima, ne treba posebno spominjati.

Priča kakvi smo "mi", a kakvi "oni" je stara koliko i svet. Na naše percepcije utiče puno faktora, uključujući (dez)informacije, mitove, predrasude, (ne)razumevanje drugih, kulturnu bliskost itd. U odnosu prema Japancima i Korejcima, stav Zapada se sasvim promenio za 50 godina. Danas te zemlje prepoznajemo ne po lenjosti, prljavštini i štrajkovima, već baš suprotno: po organizovanosti i posvećenosti poslu. Stav prema Kinezima se sporo, ali ipak postepeno menja.

Srbi su narod, kao i svaki drugi. Ni bolji ni gori, sa mnogim uspesima i porazima u prošlosti i sadašnjosti. Nekada smo bili na pravom putu, nekada na stranputicama. Ipak, to nisu razlozi da preterujemo, bilo da govorimo o našim vrlinama ili manama. Stanje u kom se nalazimo se mora menjati. Živimo već četvrt veka u krizi koja "troši" i ljude i resurse. Pre ili kasnije, sa ove istorijske stranputice se mora sići. Ali izlazak na "glavni put" se neće desiti usled odustajanja od naših kulturnih obrazaca i tradicionalnih vrednosti. Jer, nijedna modernizacija ne dolazi spolja, već iznutra.

Za početak, važno je definisati nacionalne strategije i osmisliti političke instrumente pomoću kojih će sistem biti uređeniji. Mora se stvoriti poredak jednak za sve, sa jasnim pravilima igre. Zakoni se moraju poštovati. Tako su uspeli Japan, Južna Koreja i Kina. Ne odricanjem od svoje istorije i neutemeljenom samokritikom, već dobro osmišljenim reformama političkog sistema. I zato su njihove tradicionalne vrednosti blesnule novim sjajem posle samo pola veka. Zato su danas tu gde jesu.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative