Milovan Lazović: Mane reforme službi

Čitajući Model zakona o službama bezbednosti i dokument objavljen na sajtu Beogradskog centra za bezbednosnu politiku koji se odnosi na njegovo javno predstavljanje, nametnulo mi se nekoliko pitanja formalne i suštinske prirode.

Naziv zakona se odnosi na službe bezbednosti, a njime se uređuje i političko upravljanje službama jer se uređuje i sastav Saveta za nacionalnu bezbednost, kancelarije Saveta i Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Logično bi bilo da se zakon zove "Zakon o uređenju bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije". Ovim bi se omogućilo da se uredi i političko rukovođenje sistemom, rad Službi i kontrola nad njima.

Uočava da su pojedini članovi Modela zakona u suprotnosti sa potrebom brzog i efikasnost načina zaštite nacionalne bezbednosti Srbije, a pojedini članovi su u koliziji.

Zašto se ograničava primena mera na šest meseci? Zašto se primena mera ne ograniči trajanjem pretnje i opasnošću po nacionalnu bezbednost. Koliko dugo trba da se primenjuju posebne mere prema pripadnicima ili pomagačima međunarodnih terorističkih organizacija i kriminalnim grupama? Da li se to može ograničiti vremenski?

Formulacija sadržaja rada Službe koja se odnosi na "krivična dela sa elementima inostranosti" je u najmanju ruku laička. Da li je ubistvo koje na teritoriji Srbije počini strani državljanin takvo krivično delo, s obzirom na to da ima elemente inostranosti? Da li će to biti posao službi ili policije?

Predlog da se razmena podataka uređuje Uredbom Vlade je nedopustiva. Ova oblast se mora urediti zakonom. Da li je realno da se u današnje vreme brzih promena bezbednosne situacije sudiji daje 72 sata za odlučivanje o merama kojima se štiti nacionalna bezbednost? Sadašnjim propisima je rok 24 sata, i to funkcioniše dobro. I kao bivši pripadnik službe ne mogu da se oduprem pitanju ko želi da "kupi" vreme?

Interesantan je deo Modela koji se odnosi na uništavanje podataka "koji nisu iz delokruga rada službi". Samo laici mogu da tvrde da postoje podaci koji nisu bitni za rad službe i da se takvi podaci moraju uništiti. Službe u vršenju poslova dolaze i do podataka o ličnosti koji ne mogu da se povežu sa protivpravnim delovanjem lica, grupe i organizacije, što ne znači da se u daljem radu neće doći do saznanja koja će ih povezati. Svako ko je radio u službi može potvrditi da se neki podatak u radu koji se činio nebitnim u nekom narednom trenutku ispostavio kao bitan, a neretko i ključan.

Tehnički operativni centar, kako je uređen Modelom zakona, služio bi samo za primenu jedne od niza posebnih mera službi. Da li je formiranje takvog centra u odnosu na sadašnje rešenje isplativo za državu i da li omogućava bolju efikasnost službi?

Po pitanju efikasnosti uočio sam da se samo konstatuje da postoje već slična rešenja objedinjenih službi u zemljama u regionu. Zapada za oko da su uglavnom u pitanju zemlje bivše Jugoslavije i deo zemalja nekadašnjeg "Istočnog bloka". Kome se to olakšava "demokratska kontrola" službi u regionu? Meni je takođe poznato i da postoje druga rešenja u svetu koja su takođe efikasna. Mislim da su druga rešenja poznata i predlagačima, ali da finansijeri projekta postavljaju i uslove za svoj uloženi novac.

U javnom predstavljanju nije obrazloženo, niti je čak pokušano da se obrazloži da li će ovakav sistem biti jeftiniji za državu. Prostom računicom se može doći do zaključka da se objedinjavanjem vojnih službi ne postiže ušteda sem možda u broju direktora i zamenika gde bi se isplaćivale dve plate manje iz budžeta. I sada su vojne službe toliko opterećene u odnosu na rizike, kao i postavljene zadatke, tako da je redukcija potpuno nerealna. Znači - nema uštede.

Objedinjavanje analitičke kontraobaveštajne i obaveštajne službe, ravno je utopiji. Tu se čak nameće potreba za proširenjem dela analitike koji bi objedinjavao podatke obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada bez mogućnosti uticaja na operativni rad. Logistika, kriptozaštita i obuka se samo u pojedinim delovima mogu objediniti. Ovo iziskuje komplikovaniji sistem i potrebu za povećanim brojem ljudi.

Kada sam već spomenuo Generalni inspektorat opet mi se nameće pitanje šta nije u redu sa sadašnjim rešenjem nadzora nad službama. Bar kad su u pitanju vojne službe smatram da je nadzor izuzetno dobro zakonski rešen i to u najmanje tri nivoa.

Nameće se pitanje da li je potrebno formirati Generalni inspektorat? Mišljenja sam da nije. Smatram da je pogrešan pristup ovom problemu. Nije u pitanju nedostatak demokratske kontrole, već više neobučenost kontrolnih organa za vršenje kontrole. Ovo pitanje se ne treba rešavati izmenom zakona, već planiranjem i organizovanjem obuke za postojeća tela. Posebno jer se iz modela vidi da su nadležnosti date Generalnom inspektoratu istovetne onima koje ima Generalni inspektor službi u Ministarstvu odbrane.

Parafraziraću i deo teorije sistema koja se odnosi na promene sistema. U promenu jednog sistema se kreće ukoliko je novi sistem u koji se prelazi jeftiniji i efikasniji od prethodnog. Zato je moja molba kreatorima Modela da nađu snage i "ubede" javnost da je ovaj njihov bezbednosno-obaveštajni sistem upravo takav i lično ću se potruditi da im pružim podršku!