Do raspada SFRJ praćeno 16.090 Golootočana!

ZVANIČNI spiskovi Udbe sa imenima onih koji su osuđeni zbog Informbiroa prvi put su ovih dana objavljeni u našoj zemlji. Registar pod imenom "Zatočenici Golog otoka", sa 16.090 imena, publikovali su Arhiv Srbije i Institut za savremenu istoriju, na osnovu originalnih dokumenata koje je BIA predala Arhivu - zbirka druga, broj 109 (spisak) i 105 (šifrarnik koji tumači spiskove).

Kako, za "Novosti", objašnjava jedan od priređivača knjige, istoričar Goran Miloradović, na spisku se nalazi 16.289 kažnjenika, ali pošto se neka imena greškom ponavljaju, a drugi su povratnici, ima ih, u stvari, 16.090. Udba je tu pobrojala ne samo one koji su završili na Golom otoku, već i u logorima na Svetom Grguru, Rabu, Ugljanu, Visu, Korčuli, Ramskom ritu, kao i u zatvorima u Stocu, Zenici, Zabeli, Staroj Gradiški, Lepoglavi, Banjici i Sremskoj Mitrovici.

Broj od oko 16.000, međutim, nije kompletan. Kompletni spiskovi zapravo - ne postoje.

- Najpribližniji istini je onaj broj koji je upravnik Golog otoka Ante Raštegorac svojevremeno dao Vladimiru Dedijeru: oko 32.000 administrativno i sudski kažnjenih. Dokumenti su, međutim, uništeni 1955. godine, kada je počelo otopljavanje sa SSSR-om i Hruščov posetio Beograd. Tada se nije znalo koliko daleko će se ići u "pomirenju" i da li će se pokretati odgovornost zbog Golog otoka - kaže Miloradović.

Pošto su, dve godine kasnije, odnosi s Moskvom opet zahladneli, Udba odlučuje da, radi praćenja sumnjivih, rekonstruiše spiskove, pa čak sprovodi anketu među informbirovcima. Rekonstruisano je 16.090 imena. Sa spiskova je izbačeno bar još toliko. Kako objašnjava naš sagovornik, skinuti su svi nevino kažnjeni, a prema Aleksandru Rankoviću i Jovu Kapičiću bila ih je bar trećina. Skinuti su i oni koji su umrli po izlasku iz logora, kao i oni koji su emigrirali.

- Ljudi koji su se našli na rekonstruisanim spiskovima bili su praćeni sve do kraja osamdesetih godina i raspada Jugoslavije - kaže Miloradović.

Šifrarnici iz zbirke BIA pokazuju da je među zatočenim ibeovcima bilo 7.184 Srba i 3.522 Crnogorca.

- Procenat Crnogoraca među golootočanima bio je sedam puta veći nego u opštoj populaciji FNRJ. I Srba je bilo procentualno više nego u opštoj populaciji, Makedonaca je bilo proporcionalno, a Hrvata, Slovenaca i Mađara znatno manje - kaže Miloradović.

Goran Miloradović

On objašnjava da je represivni aparat više udarao po jugoistočnim krajevima nego po severozapadnim, jer je na jugu i istoku bilo više rusofila. Bila je to, ujedno, i prilika za međunacionalne obračune, jer je među zatočenicima bilo duplo više Srba iz Hrvatske nego u populaciji te republike.

Statistička analiza spiska pokazuje i da su se iza rešetaka i žica našla 34 maloletnika, od kojih je jedan imao samo 15 godina. Uhapšeno je i devetoro starijih od 70, a jedan je imao 80 godina. Ipak, većina je bila stara između 20 i 30. Više od 94 odsto bili su muškarci. U kazamatima je završilo i 829 srodnika (braće i sestara, dece i roditelja). Bilo je i povratnika: njih 189 sa spiska robijali su dva puta, a petoro čak tri puta.

- Ovom knjigom država Srbija konačno je priznala da je sistem logora, nazvan prema najvećem - Goli otok, postojao i da su u njima ležali građani Srbije. Ovo priznanje čekao sam punih šest decenija. Za one čija su imena objavljena u knjizi sada se pouzdano može reći da su bili na Golom otoku - kaže za naš list akademik i pisac Dragoslav Mihailović, koji je sa samo 19 godina odveden na pakleno jadransko ostrvo.

Autor knjiga "Petrijin venac", "Kad su cvetale tikve", "Čizmaši", "Goli otok", disident, čovek čiju je predstavu zabranio Tito lično, uhapšen je samo zato što se pobunio protiv hapšenja drugova iz razreda. Smatrao je da ima pravo da kaže da udbaši ne smeju to da rade. Mihailović se nerado seća logoraških dana, ali ipak kaže:

- Dan je bio veoma opasan. Jedva smo čekali da padnemo u san, da se bar malo oporavimo. Sutradan nas je čekao krvavi rad, od deset, 12 ili 14 sati. Uz batine, svakojaki teror, slabu ishranu... Ljudi u najboljim godinama su propadali, ubrzano starili, pa čak i umirali.

Poznati akademik skoro ceo život posvetio je otkrivanju prave istine o ovom logoru.

- Svojevremeno sam napravio poređenje imena iz ovog, Udbinog spiska i onih koje sam spominjao u prvom tomu "Golog otoka" i pronašao da nedostaje nekoliko desetina - kaže Mihailović. - Ovaj spisak, navodno, potiče iz arhiva MUP Hrvatske, pa postoji mogućnost da je Hrvatska preskočila sve one koji bi imali pravo da se ovde pojave, ali nisu boravili na Golom otoku, niti u drugom logoru na teritoriji ove države. Među onima čija su imena objavljena nema ni ubijenih, niti onih koji su umrli pre dolaska na Goli otok.

Mnogi zločinci sa Golog otoka nesmetano su kasnije živeli u Srbiji i uživali mnogobrojne privilegije, imali generalske penzije i sve povlastice narodnih heroja. U knjizi nisu otkrivena imena tih ljudi koji su sprovodili golootočke zločine. Mihailović kaže da taj posao tek predstoji:

- Ovog meseca navršavam 86 godina i još se bavim time da se golootočki zločini priznaju - kaže Mihailović. - Veliki zlotvor Golog otoka bio je pokojni general Udbe Jovo Kapičić Kapa. Do poslednjeg dana živeo je u Beogradu, uživao je generalsku penziju i imao dodatak, vrlo veliki, na Orden narodnog heroja. Niko ga nije pozvao ni na kakvu odgovornost. Naprotiv, nas koji smo tvrdili da je u logoru bilo strašno za zatočenike nazivao je lažovima i svakojakim drugim pogrdnim imenima.

Kapičić je, tvrdi Mihailović, bio jedan od glavnih pomoćnika Josipa Broza:

- Dok Jovo nije došao, zatvorenici nisu bili strogo kažnjavani. Ovo pitanje, međutim, nije dovoljno razjašnjeno, kao ni uloga bivšeg predsednika Savezne vlade Džemala Bijedića, koji je sedamdesetih poginuo u avionskoj nesreći. Bijedić je uveo poseban teror prema ibeovcima u sarajevskom centralnom zatvoru. Tukli su ih, izgladnjivali, neke čak i ubijali. Takvo ponašanje prema zatvorenicima kasnije je preneto na Goli otok.

Mihailović je godinama proučavao zašto su ljudi slati na otok, da li su zaista potencijalni logoraši bili atentatori ili špijuni. Zaključio je da je verovatno bilo nekoliko desetina onih koji su se bavili špijunažom, ali oni su najčešće već bili poznati i Udbi i partiji, i čak, uz njihovo znanje, ulazili u bugarsku obaveštajnu službu. Ali Udba nije bila zadovoljna njihovim ponašanjem i na kraju su svi pohapšeni. Mihailović je dugo proučavao i navodne atentate "ibeovaca":

- Ljudi su hapšeni pod sumnjom da su ubijali iz političkih razloga. U nekoliko slučajeva utvrdio sam da se ubistvo jeste dogodilo, ali da motiv nije bio politički, niti su ubice bile povezane sa IB-om. Jedno od tih ubistava dogodilo se u Jagodini, kada je učenik sedmog razreda gimnazije ubio druga. Reditelj Živojin Pavlović otkrio je da ubijeni mladić nije bio zainteresovan za politiku, pa ovo ubistvo ne može da se podvede pod političko.

Vreme kada je skupljao materijal za svoju knjigu o Golom otoku, Mihailović opisuje kao mnogo opasnije od današnjeg:

- Bilo je kao u hitlerizmu, radite nešto što se vladajućem režimu ne dopada. Plašio sam se da ne otkriju moje saradnike, svedoke koji će se naći u mojim knjigama. Nisam verovao da ću ikada te knjige objaviti, ali izašla su tri toma. Prva knjiga objavljena je 1990. Do te godine bila je otvorena istraga protiv golootočana i do tada sam i ja zvanično bio praćen. Sva trojica mojih sagovornika iz prve knjige u to vreme bila su mrtva. Kasnije, 1995. godine, izašle su još dve knjige, ali situacija je bila drugačija, pa sam objavio razgovore i sa nekadašnjim logorašima, koji su u to vreme bili živi.

Dragoslav Mihailović

HRVATI SE NE BAVE SRBIMA

U LOGORIMA je bilo najviše Srba, pa Crnogoraca i Bosanaca, a Hrvata je, koliko je meni poznato, bilo oko hiljadu, kaže Mihailović:

- Na katedri za Goli otok, na zagrebačkom sveučilištu, bave se, međutim, spiskom od 2.500 ljudi. Pouzdano znam da se do sada nisu bavili nijednim Srbinom. Odmah po odvajanju Slovenci su priznali državnu grešku i tim ljudima ili njihovim naslednicima, a bilo ih je oko 560, isplatili izvesne nadoknade. Makedonci uopšte ne priznaju da je na Golom otoku bilo njihovih sunarodnika, a bilo ih je mnogo više nego Slovenaca.

DA ZNAMO ŠTA NAM SE I ZAŠTO DEŠAVALO

KNjIGU "Zatočenici Golog otoka" priredili su akademik Dragoslav Mihailović i istoričari prof. dr Miroslav Jovanović, dr Goran Miloradović i dr Aleksej Timofejev.

- Veliku brutalnost u logorima za masovnu izolaciju generisao je strah vođstva Partije od gubitka vlasti - kaže Miloradović. - Sigurno da je bilo i psiholoških razloga - komunisti su mrzeli dojučerašnje drugove jer su ih podsećali da su i oni nekada bili takvi, principijelni. Objavljivanje ovog dokumenta važno je iz istorijskih razloga, da bismo znali šta nam se i zbog čega u zemlji dešavalo, kao i da bismo bolje razumeli odnose sa Rusijom. Ako takve stvari skrivamo, uvek postoji opasnost da se ponove.