LjILjANA Arambašić je imala samo 18 godina kad je u strašnim mukama umrla šestog dana po prijemu u bolnicu. Agonija njene porodice traje i dalje, već 12 godina, jer suđenje do danas nije okončano. Oni još ne znaju da li je svih petoro lekara, koliko ih je na optuženičkoj klupi ili neko od njih, odgovoran što na vreme nije ustanovljeno da je nesrećna devojka imala upalu slepog creva.

Ovaj maratonski postupak obeležilo je ukidanje prvostepene presude, promena sudije, veliki broj odlaganja, a razlog za poslednji ostavlja gorak ukus u ustima. Branilac jednog lekara se javio svom klijentu samo deset minuta pre početka suđenja i kazao da je morao hitno da otputuje u inostranstvo. A trebalo je još samo da se održe završne reči, posle čega bi se objavila prvostepena presuda.

Stara boljka našeg pravosuđa je da većina postupaka traje duže nego što bi trebalo. Simptomatično je da u tu grupu spadaju upravo oni koja se vode protiv lekara zbog nesavesnog lečenja. Mnogi će reći, sa pravom, da su to komplikovana suđenja, gde je potrebno sve dobro ispitati, obaviti gomilu veštačenja, na tas staviti svaki delić dokaza.

Zakon kaže da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno. I to je tačno. Ali, zar baš sve to mora toliko dugo da traje? Zar je potrebno da porodica svaki put iznova sve preživljava, pitajući se da li je možda nešto moglo da se uradi, da li je i ko je kriv? Takvo pitanje devet godina postavljaju i roditelji trogodišnje Anje Grahovac, koja je umrla posle operacije katarakte. To se pitaju i najbliži Jelice Radović (19), devojke koja je pre deset godina preminula posle operacije čukljeva. Da li će proći decenija da se utvrdi i da li je neko od lekara kriv za smrt osmogodišnjeg Radenka Nikodinovića?