LJubivoje Stojanović: Brucoši u važnoj borbi

POČETKOM oktobra svake godine akademska zajednica se brojčano uvećava u Srbiji za nekoliko hiljada novih akademaca sa indeksom u ruci. Već na samom početku oni su suočeni sa različitim problemima, ponudama i predlozima. Organizuje se "Brucošijada" kao neka vrsta dobrodošlice, ali i posle toga ostaju mnoge dileme.

Roditelji smišljaju načine kako da olakšaju studije svojoj deci, stanodavci često misle samo o sebi i svojim potrebama pod teretom sopstvenih dugova. Zbog toga je najteže onim studentima koji studiraju u drugom gradu, a ne u mestu ranijeg stanovanja ako nisu uspeli da dobiju mesto u nekom od studentskih domova. Ko uspe da u sebi prevaziđe ovu prvu veliku prepreku i ne pomisli da je manje vredan od drugih na dobrom je putu da uspešno studira. Ko se saplete već na ovoj prepreci uvek će biti nezadovoljan u sebi, najpre sobom, a potom svim drugim.

Naravno, veoma kratko će trajati to nezadovoljstvo sobom pošto će se brzo preorijentisati na traženje krivice u drugima. To je veliko samoopterećenje koje čovek sam sebi podmeće, a da toga nije svestan. Obično počinje u prvim danima po sticanju akademskog statusa. Rešenje za prevazilaženje toga jeste sigurna odluka da želimo da budemo srećni, uspešni i odgovorni. To se ne kupuje, stiče se strpljivo i bez odustajanja zbog bilo koga ili bilo čega.

Velika je stvar razumeti život kao neprestanost novih početaka jer samo tako moguće je biti nepokolebivi optimista. Sigurno je da nije svaki novi početak istog intenziteta i važnosti, posebno ne početak studija posle dva obrazovna ciklusa, osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Početak studiranja zaista je jedan od najvažnijih životnih početaka koji u sebi objedinjuje sve ranije napore, želje i očekivanja i podstiče dobru nadu i stvarnu odgovornost. Zbog toga je važno da se tada čovek dodatno ohrabri i počne u sebi proces neprestanog samoispitivanja i usavršavanja. Pred njim su otvorena mnoga vrata, ali ne vode sva ka smislu i cilju. To zahteva promišljenost i odlučnost čime se prevazilaze sve opasnosti i uklanjaju mnoge prepreke na putu stvarne uspešnosti. Pogrešne informacije sa kojima se suočava svaki student na svom akademskom početku, koje često dolaze od strane starijih nadobudnih ili samointeresnih studenata, predstavljaju veliku prepreku koju bi trebalo svako da ukloni ispred sebe. Ako čovek dozvoli da tako nešto postane deo njega a po sistemu "brzih rešenja", u nameri da se prečicom dođe do cilja, rizikuje mnogo. Sam sebi govori da nema dovoljno potencijala da se izbori sa novom situacijom i tako se obeshrabruje. Sigurno je da je potrebna komunikacija sa drugima, ali nije dobro da to bude obesmišljeno odustajanjem pred naletom nametljivih trgovaca informacijama koji usporavaju i svoje studije i studiranje drugih. Trebalo bi biti hrabar i pomoći i njima samima, ali pre toga potrebno je hrabro odlučiti da nas ništa neće sprečiti u odluci da započeto delo ostvarimo.

Godinama sistem studiranja prate "gotova rešenja" koja podrazumevaju urađene seminarske i druge radove za "sitne pare". Onog trenutka kad se čovek odluči na ovaj korak prestaje njegova odgovornost, sam sebe proglašava neznalicom i gotovanom. Postaje teret sebi i drugima, opterećuje naučni proces jer ne učestvuje u njemu stvarno. Može neko reći da su pojedinci "daleko dogurali" na ovakav način, ali to nije primer za ugled. Ovo bespuće koje nas čini uljezima u nauci moguće je prevazići nepristajanjem na omalovažavanje sebe i prihvatanjem odgovornosti. Bolje je pomučiti se malo i na kraju uspeti nego li pristati da postanemo naručioci usluga.

Neka svaki rad - od seminarskog do doktorskog, bude rezultat stvaralaštva, ne nešto naručeno od drugog "izvođača". Zna se šta se naručuje, kad i kako, a šta bi trebalo da bude naš stvaralački poduhvat. Hrabro se suočite sa svojim greškama, neka vas ne obeshrabruje bilo čije nerazumevanje ili podsmeh. Istrajnost na kraju donosi dobar rezultat, proces studiranja u kojem postoje seminarski radovi, kolokvijumi i druge aktivnosti osmišljen je tom logikom napredovanja. Zato ne treba odustajati pri prvom pokušaju i besmisleno je prihvatati ponude da bilo šta uradi neko drugi umesto nas. To je opasno samolišavanje kojim sami sebe isključujemo iz odgovornog procesa studiranja.

Sigurno je da će svako ko je odgovoran odlučiti da odgovorno studira uvažavajući napore svojih roditelja i profesora trudeći se da stvarno veruje u sebe. Tako se izgrađuje odgovorna, dostojanstvena i odlučna ličnost akademskog građanina.