Trijumf lenjosti i gluposti

DECA su nam sve gluplja, škola ih ne interesuje, preziru učenje, vređaju i tuku učitelje i profesore, svaka naredna generacija je gora od prethodne.

Ljubinka Boba Nedić, profesorka engleskog jezika u jednoj srednjoj stručnoj beogradskoj školi, napisala je dramatično bolno pismo javnosti u kome otvoreno tvrdi da su današnji srpski đaci izgubljene generacije, jer su bezobrazno lenji, nezainteresovani da nešto nauče, uz to slabo pamte, nemaju mišljenje ni stav, a što je najgore - nemaju ni snove.

Škola i društvo protiv ove nevolje ništa ne čine, zapravo čine: škola prikriva da fabrikuje škart, a država joj to omogućava jer stalno snižava kriterijume nastave. Tako da je danas u Srbiji osnovno i srednje obrazovanje spalo na nivo partizanskih večernjih škola i brzih kurseva o svemu i svačemu. Onda se to moralo, a danas se, nažalost, izgleda ne može drugačije.

Mnogo je razloga zašto je zaglupio nekada čuveni srpski đak-pešak, kada se do škole išlo satima, ali sa zanosom i žeđu za znanjem, jačim od bilo koje druge nevolje i strasti. Živimo u višestruko otrovanom svetu u kome su i priroda, i ljudska duša, i misao u glavi zagađene raznovrsnim otrovima. Bez čiste vode i vazduha nema pametne dece, bez normalnih roditelja nema radosne dece. Današnji slabi učenici su potomstvo poročnih roditelja, koji su produžili vrstu u vremenu opšteg sunovrata moralnih normi, posebno pravde i pravednosti.

Svet i mi Srbi u njemu smo se u poslednjih dvadeset godina više (a nagore) promenili nego u prethodnih dvesta. Deca od prvih p(r)ogleda na svet oko sebe vide uglavnom laž, prevaru, nepravdu, nasilje i krađe. Biti normalan je izuzetak, a pošten i vredan znak manjka ovovremeno nostrifikovane pameti. Promiču i penju se na lestvicu novih vrednosti snalažljivi i bezobzirni, gazeći po stepeništu od leđa talentovanih ali, avaj, uz to dobrih, poštenih i nenasilnih. Koji potom u svom naglom očaju brzo potonu u ravnodušnost i otupelost.

Današnje generacije nešto starijih mladića nisu služile vojsku, nemaju iskustvo ulice i borbe za svoje mesto koje počinje na njoj i u svojoj grupi, kreću u školu bez izgrađenog osećanja za opasanost i snalažljivost. Poneki imaju lažnu i ispraznu satisfakciju u Vukovoj diplomi, ponekad i ne znajući da su im to roditelji preko veze kupili.

Naša čuvena srpska genetika je ratovima u dvadesetom veku teško kontuzovana: ratovanje, zbog velikih stresova i strahova koji prolaze kroz čoveka, slabi muški gen. Priroda tada reaguje i daje mušku snagu ženskom genu. Pogledajte srpsku decu i omladinu: u raznim školskim porocima, bežanju s časova, fizičkom nasilju... sve više prednjače devojčice. Pogledajte muškarce: sve je manje oštrih crta lica, sve više ovalnih obraza i vrlo rano zaobljenih stomaka. Našu čuvenu genetiku, koju su čuvale babe i tetke pazeći da se muško-ženski ne ukrsti ni najdalji rod, rastočili su poroci modernog društva: više puta sam na ovome mestu naveo da prema procenama ljudi koji se bave time, danas među Srbima ima oko 200.000 narkomana, koji kao takvi rađaju već otrovano potomstvo.

Dalje: savremena škola i moderni filozofski nastavni programi su dokinuli neke stare metode koje su odgojile generacije sjajnih naučnika i velikih ljudi. Nekada se učilo i lepo pisanje, pa ocenjivalo naglas čitanje, pa fizički kažnjavali nestašluci: učitelji su šibali decu po prstima ili ih terali da kleče u ćošku na kukuruzu. I niko zbog toga nije bio psihički istraumiran. A iz današnjeg vremena te kazne izgledaju kao nasilje i mazohizam. Ali, takvu školu su završili Tesla, Pupin, Njegoš, Ivo Andrić i mnogi današnji veliki savremenici. Englezi su takvim metodama odškolovali svoju elitu koja je vladala kraljevstvom od 96 država. A i mnogi su se Srbi, što u svome narodu i iz topline roditeljske sirotinje, što služeći stranim državama, popeli na najviša mesta. Škola je magično mesto, knjiga je božiji izum. Škola ima prirodno pravo da bude strogo mesto, jer je božija ispostava gde se mora znati red.

Sem ako ne mislimo da je ovo što imamo danas bolje: gimnazijalce koji ne znaju napamet koliko je sedam puta osam, osnovce kojima su uzor kriminalci i folk-pevači, pa im je škola smaranje u koju bi najrađe, umesto sebe, poslali svoje roditelje. Ili svoje mobilne telefone i kompjutere, da oni umesto njih pamte, pišu i odgovaraju.

Samo, kad bi mogli provesti i pola dana bez njih.