Rača čuvar večnosti

KAD dođe jesen, priberu se slike leta i plodovi zemlje. Mirnije se na svet gleda, dublje sanjari, razmišlja, lakše putuje. S jeseni mame reke i gore. Ruj šuma i šum buka, grgolj vode koja otiče. S jeseni valja u pohode manastiru Rači, ukraj Drine. Tamo, među mrka brda, ponad Bajine Bašte, varošice obgrljene krilima i darovima planine i reke.

Pokraj puta od varoši do manastira, uz rečicu Raču prema vrhu Tare, dimovi krečana rastu iz gustiša. Kao sa paganskih žrtvenika, iz prastarih tumula. Tako. Sve do crkve od tesanog kamena, sige; kamena sa jamicama i borama na zaravnjenoj površi, kao na licu starca. A u tesnoj, izdignutoj porti spomenici i ruže. I prozori konaka, u nizu. I sedi neki monah, starac-iguman. Govorljiv i kanda prek. Krupnom šakom često poseže dok govori. Nekud smera, na nešto ukazuje. I smeje se mimo reda, glasnije, jer svečanik je.

U portu, po jutarnjoj službi, kad umine studen i zraci štedrije prigreju, iz hrama, iz polumraka iz kog bije kreposni dah starine, u kome sa visokih zidova prozaruju izbeljeni likovi svetaca i mrkih predaka, komešajući se pristiže izbran svet. Hita on da vidi i pozdravi odličnika kome se predaje "Račanska povelja". Ove jeseni to je Matija Bećković, pesnik krupnih reči.

A kad se pomene Rača, manastir, duhovnost i književnost, vremenitost i snaga trajanja, pogled zatečen u porti manastira sam, strelovito, krene uz stub visokog i stamenog zvonika što ga je Aleksije, Karađorđev sin i nakratko srpski knez, rodu za spomen podigao. I taj produbljeni pogled ode u nebo visoko i u vreme daleko i stigne na sever do Dunava. Kao srpski zbegovi i seobe što su se, jednom u davnini "v velicej buri i metežu", zbile i tamo nevoljno stigle. Jer ne može Rača da traje, da se kazuje i pojmi bez monaha Račana i Sent-

-Andreje, tog "srpskog Rima" - po srpskim trgovcima, duhovnicima, piscima i zašiljenim tornjevima šest srpskih crkava negda slavne varoši, smeštene tamo gde se talasavi šumoviti obronci vinograda sjuruju u veliku vodu. Tamo, daleko, u panonskoj, ugarskoj ravnici i maglama dunavskim, tmastim i gustim kao senka tuge i zastor zaborava. A zaborav naš golem je. Jedva da se u njemu razaznajemo. I da nije umetnosti i književnosti, svetlosti duha i jezika koja u tmini nestajanja kao žiža plamsa, iskopali bi se i zaboravili. Jer, životna veselost, vera i jezik su ono što iz davnine prozaruje - pokazuje put, svetli. A naš utrti put dugo kroz vreme vijuga i belezima duha on je označen. Ti nas belezi, ti spomeni kulture, i ove jeseni vode u manastir Raču.

Na toj stazi srešće se i razaznati rizom zakriveni slovesni račanski monasi zlatnih ruku - prepisivači, iluminatori, putopisci. A od njih, potom, dug stvaralački niz - od Gavrila Stefanovića Venclovića do Miloša Crnjanskog. Potom od Crnjanskog do Milorada Pavića, Ljubomira Simovića, Radovana Belog Markovića, Milosava Tešića i Gorana Petrovića... To je veliki račanski venac naše književnosti i kulture.

Prolaziće leta, jeseni i zime. Svitaće svetlost proleća i bujaće, opet, iz rose trava i cvet. I Drina će valovito i hučno teći, noseći sobom vodu malene Rače. Njen trag u svojoj zelenkastomlečnoj krvi. A sa njom i senku sjaja račanskog manastira što traje ponad njih. Ta hladovita voda što hita ušću do moje zavičajne Mačve spajaće u toku vreme sa prostorom, a njih uznostiti u našem sećanju i svesti kao vrednosti što traju nad životom.

A one traju jer su svedoci našeg oduhovljenog postojanja. Jer su naša životodavna spona sa precima i potomcima. Jer su zalog naše vere u smisao rada i stvaranja, u smisao trajanja. I potvrda naših sposobnosti da duh modernog doba nerazlučno spajamo sa vrednostima i smislom tradicije, sa životokom mladićstva našeg narodnog genija, sa slovenskim i hrišćanskim korenima i sadašnjicom, istovremeno. Jer su izraz naše vekovite težnje za slobodom življenja i mišljenja, slobodom trajanja i stvaranja. Slobodom da se život voli i osmišljava na naš način, po našoj želji i meri.

Zbog toga te hladne zidine ukraj voda nisu samo spomenici iz dalekog doba, već su oni znameni našeg istorijskog hoda, istočnici našeg bića, naše narodne duše - svega znatnog što o sebi znamo. Svega što nam je važno i sveto. Zbog toga o toj grani naše duhovnosti i toliko pesama imamao. I zbog toga ih i danas pevamo, i slavimo. Da se zna otkuda smo i koji smo - sve dok nas ima.