Komentar: Mladi

ZVANIČNA statistika beleži da 150.000 mladih u Srbiji niti radi niti se obrazuje. Ovim podatkom već nekoliko meseci barataju, opet, zvaničnici. Od Vlade, preko Privredne komore, do profesora univerziteta. Svi su zapanjeni, zabrinuti, ozlojeđeni, ali niko ne nudi konkretan predlog, ideju. Nemaju cilj.

Treba li u zemlji u kojoj loš obrazovni sistem opstaje, politika zapošljavanja ne postoji, a privreda stoji, krivicu svaliti na mlade ljude? Svakako, ne. Obrazovni sistem se godinama reformiše, ali nikako da se "evropeizuje". Rezultati - porazni. Do radnog mesta se i dalje dolazi s partijskom knjižicom, rođačkim vezama, plavom kovertom. Kvalifikacije - nebitne. Važniji su privatni interes, profit i zahtevi međunarodne zajednice. Dok se svima njima udovolji, ne ostade mesta za ovih 150.000 omladinaca. Na privredu, već odavno niko i ne računa. Fabrike su zatvorene.

Osuđivati mlade ljude za to što ne rade potpuna je besmislica. Nisu oni takav status svojevoljno izabrali. Bar ne većina. Svaljivati krivicu na njih što ne poboljšavaju svoje kvalifikacije sasvim je druga priča. Ali i ona ima dve strane. Prva je da živimo u zemlji u kojoj su znanje, sposobnosti i diploma uvek u drugom planu. U kojoj se obrazovanje i dalje smatra troškom, a ne ulaganjem u budućnost. Gde se skidanje sa liste tržišta rada, odlazak iz zemlje i smanjenje broja ukupnog stanovništva zove - smanjenje nezaposlenosti. Druga je u lenjosti, nezainteresovanosti, nepostojanju ambicije. Čini se da je za ovo drugo lakše propisati terapiju.

Zato nisu krivi mladi što posle srednje škole u zemlji nema posla, ili što ne mogu da nastave školovanje. Nisu krivi, već im je servirano, bez prethodne ponude menija.