Radoš LJušić: Čubrilovićev štap

VASU Čubrilovića (1897-1990) upoznao sam u njegovim poznim godinama, da bih se ponovo s njim susreo, kao s mladićem, proučavajući Vidovdanski atentat u Sarajevu. Period između ova dva životna doba Čubrilović je proveo kao profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri na kojoj sada radim.

U vreme Vidovdanskog atentata 1914. imao je 17 godina, i bio je najmlađi među zaverenicima, ali najsmeliji. Konspirativnost je bila Vasina slaba strana, pa je postojala bojazan da pričljivošću oda zaverenike, što je prisililo Principa da mu pripreti da će mu sve pobiti ako i nesmotreno otkrije zaveru. U ovoj Principovoj pretnji, ozbiljno shvaćenoj, kao i u strahu koji ga je savladao tog 28. juna kada se pred njim ukazala prestolonaslednikova kolona automobila, ključ je za razumevanje Čubrilovićeve ćutanje o Vidovdanskom atentatu.

Profesora istorije na Beogradskom univerzitetu, zemljoradnika po političkom opredeljenju, monarhistu sa slabim monarhističkim nabojem, igrom slučaja, pijani general Simović nije izdvojio za avion koji je sa Nikšićkog aerodroma odleteo u inostranstvo (1941). Taj slučaj opredelio je njegovu buduću sudbinu, pa je Čubrilović morao, posle rata, da se preobrazi od monarhiste u republikanca. On se u vreme oblikovanja jugoslovenske ideje, u Sarajevskom procesu, izjasnio da je "Srbohrvat", i jugoslovensko opredeljenje nikada nije napustio.

U mladosti srčan, drčan i kočoperan, na rečima hrabriji nego što je u stvarnosti bio, a u poznim godinama, kada sam se povremeno s njim družio, veoma oprezan i javno uvek na strani komunističkog režima, u kojem je obavljao ministarsku funkciju pet godina. Kada je Vasilije Krestić došao u sukob sa svojim asistentom Dragom Roksandićem, stao je otvoreno na Roksandićevu stranu, uprkos tome što je Krestića doveo na fakultet i uveo u Akademiju. Ako se izuzme Krestićeva i Roksandićeva važna delatnost izvan fakulteta kao bitan uzročnik njihovog sporenja, razlog Čubrilovićevog opredeljenja bilo je Krestićevo napuštanje jugoslovenstva i povratak srpstvu, nasuprot Roksandićevom jugoslovenstvu hrvatske orijentacije.

Još upečatljiviji je bio Vasin čvrst stav protiv Memoranduma SANU, jer je bio uveren, kao mnogi zabludeli Srbi još iz doba njegove mladosti, da se Jugoslavija mora očuvati. Pripadao je grupi bosansko-hercegovačkih povesnika jugoslovenske orijentacije (V. Ćorović, V. Popović, V. Dedijer, M. Ekmečić...) koji su verovali da je jugoslovenska država najbolje rešenje za preterano rasute Srbe. Može se reći da je bio dosledan Jugosloven koji je oprezno isturao srpske interese ispred interesa jugoslovenskih naroda, uvek imajući na umu troverje u BiH.

Čubrilović nije naročito zaorao nijednu istoriografsku stazu, njegovo stvaralaštvo je maleno, i obimom i istraživanjem, ali kvalitetno. Nasuprot tome, nenadmašne su njegove organizatorske sposobnosti ispoljene i na Filozofskom fakultetu i u SANU.

Čubrilović je bio dugogodišnji upravnik Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta i ceo radni vek proveo je kao profesor, u obe Jugoslavije. U nastavi se nije posebno angažovao, nije bio besednik, a šuškavi glas i saplićući jezik o zube činili su nerazgovetnim njegov govor. Studenti nikada nisu bili sigurni o čemu će govoriti, a budući da je bio strog, pokorno su ga slušali. Predavanja nije čitao, već je besedio na osnovu zabeležaka, a one su bile specifične. Profesor je dugo bio pušač, pa je rasturao paklice "morave" i na unutrašnjoj strani poleđine beležio šta će predavati. Te neobične fiše nije uništavao i čuvao ih je u svom kabinetu.

Žureći, katkad, na predavanja, znao je da uzme onu fišu koja mu je služila kao podsetnik za prethodni, već održani čas. Profesor je besedio i ne sluteći da je pre sedam dana isto to kazivao studentima. Oni bi počeli da beleže, pa kada bi shvatili da su već hvatali iste beleške, prestali bi sa pisanjem. Niko se nije usuđivao da ga opomene da priča ispričanu priču. Nasmejani slušaoci, zaboravni profesor, sasvim dovoljno da slušaonica pocupkuje. Repriza je s vremenom postala poželjna!

Druga. Više od decenije otkako je profesor otišao u penziju, pozvan je da bude član komisije za odbranu jedne doktorske disertacije. Sve je teklo uobičajenim i ustaljenim ritmom, bez značajnijih sučeljavanja mišljenja. Jedna, naizgled bezazlena primedba podgrejala je iznenada raspravu. Vremešni akademik bio je uporni zagovornik toga da se usvojeni termini u istoriografiji, čak i oni iz 19. veka, moraju poštovati i ne mogu se menjati. Termin koji je postao sporan između kandidata i ovog člana komisije bio je isplata poreza Porti, poznat pod ustaljenom sintagmom - "danak odesekom". Doktorand ga je, ponegde, stila radi i izbegavanja učestalog ponavljanja, promenio u odesečeni danak.

Naslonjen obema rukama na svoj odavno neophodni štap, akademik se u jednom trenutku uzrujao i, sporeći se s kandidatom, počeo njime da udara o pod. Spornu situaciju razrešio je predsednik komisije koji je predložio kandidatu da, gde je moguće, usvoji primedbu akademika kada bude pripremao disertaciju za štampu. Prihvativši ovaj predlog, i doktorand i profesor omogućili su da se odbrana svede na uobičajenu mirnoću dobrog završetka.

U prvom redu, nedaleko od komisije a nasuprot kandidatu, sedeo je i slušao doktorandov otac, po zanimanju stolar, kome je sporno pitanje bilo nepoznato i beznačajno. Sada je on bio zbunjen i uznemiren, ali ne spornim terminom, već akademikovim štapom. Posle odbrane, kada su se našli u stanu, otac je upitao sina: "Zašto je stari akademik toliko lupao štapom o pod? Pomislio sam, na trenutak, da će da te mlatne po glavi. A ja nisam znao šta da radim!"

Radoš Ljušić, istoričar