Bogdan Veljković: Miloševiću Užička na dar

MESECIMA pre "srpskog" 11. septembra 2009. upozoravali smo da običan građanin vlasnik stana na Novom Beogradu nije cilj novog zakona o planiranju. Naprotiv, malobrojni povlašćeni učesnici tzv. privatizacija društvenog kapitala, na ovaj način dobili su mogućnost da postanu besplatno vlasnici ogromnih površina državnog građevinskog zemljišta i na taj način unovče svoje socijalističke "poslovne sposobnosti". Istu mogućnost dobijanja na poklon državnog zemljišta dobile su i sve lokalne samouprave, AP Vojvodina i preko 720 javnih preduzeća.

Nedavno smo pročitali kako naslednici bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, "traže da im se vrati oduzeti plac od 79 ari i 38 kvadrata!?", na Dedinju. Nakon 5. oktobra 2000. naivni su očekivali da saznamo kako je bivši predsednik došao nezakonito do još jedne kuće, i to na Dedinju. Ali nismo.

Na osnovu Odluke Vladine komisije koje je 15.3.1999. kao tačku broj jedan razmatrala i usvojila zahtev Slobodana Miloševića za dodelu kuće u Užičkoj broj 34, zaključen je ugovor o nezakonitom otkupu 19. marta 1999. (5 dana pre početka NATO napada). Nezakonitost same dodele, zakupa i otkupa kuće, nakon 12 godina suđenja, odlukom suda je potvrđena.

Međutim, otkup druge kuće, i danas zakonom zabranjen za građane, nije bio jedini cilj, već kako je sam Milošević naveo, "zgrada mu je potrebna kako bi znatno uvećao dvorište, što mu je još važnije".

Neskriveno, cilj je dokopati se vrednog državnog zemljišta. Tadašnji načelnik u Opštini Savski venac, a danas državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, Aleksandra Damnjanović, morala je znati da u maju 2000, donosi Rešenje o spajanju četiri parcele državnog zemljišta na Dedinju u jednu površine 79 ari i 38, po zahtevu lica koje je već bilo vlasnik druge otkupljene nepokretnosti.

Kasnije, uz veliku podršku takozvanih protivnika bivšeg predsednika, a po receptu eksperata - servisera socijalističkih direktora okupljenih oko Predraga Bubala, Aleksandra Damnjanović je pisanjem odredbi o građ. zemljištu Zakona o planiranju i izgradnji, od 11. septembra 2009. korisnicima dodelila nova prava, omogućavanjem ekstremnog bogaćenja povlašćenima. Istim zakonom "rehabilitovane su" i sve administrativne odluke o dodelama prava korišćenja zemljišta ukinute u maju 2003. Na svu sreću, doskoro, kroz nekoliko odluka Ustavnog suda Srbije, ova bez sumnje najveća pljačka države i građana Srbije još uvek nije sprovedena.

U međuvremenu, izmenama Zakona, praktično je zabranjena i isključena mogućnost pravobranilaca na svim nivoima da uopšte učestvuju u postupcima davanja u zakup ili otuđenja građevinskog zemljišta u javnoj svojini.

Jedina smetnja za prisvajanje državnog zemljišta, ostala je restitucija. Bez obzira na nesporno loše i konfuzne odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine u vezi sa građevinskim zemljištem (čiji je autor opet A. Damnjanović), jedino se kroz restituciju prepoznaju uzurpacije i pokušaji prisvajanja državnog zemljišta. Doduše ograničeno, samo u slučajevima gde se zemljište potražuje, a toga je jako malo.

U slučaju uzurpiranih 79 ari i 38 m2 javnog zemljišta u Užičkoj 34, bivši vlasnici su poznati bar za dva dela parcele. Jedan deo potražuju naslednici Selimira Antonijevića, dok je drugi deo oduzet u Holokaustu stradalim ćerkama Gece Kona, Elviri Bah rođ. Kon i Hercog Melvini rođ. Kon.

Sporno spajanje oduzetih parcela još uvek nije poništeno. Bez obzira na to da li iza ćerki Gece Kona ima naslednika ili ne, i poseban Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, utvrdio je zabranu otuđenja i opterećenja ove imovine, i Jevrejsku opštinu Beograd kao eventualnog korisnika ove restitucije, ako živih naslednika nema.

Danas se u katastru kao vlasnik objekta na 79 ari i 38 m2 državnog zemljišta u Užičkoj 34 vodi Slobodan Milošević, a uz sporno tumačenje Zakona o planiranju i izgradnji "da je korisnik zemljišta automatski vlasnik i zemljišta, i to retroaktivno od 11. septembra 2009. godine", ne vidimo razloga za bilo kakav bunt naslednika bivšeg predsednika, zato jer se mogu pohvaliti kako su im vlasti nakon 5. oktobra 2000. godine poklonile najmanje osam miliona evra vredno državno zemljište, što potiskuje u drugi plan pitanje, koji su to pojedinci pre i tokom bombardovanja 1999. omogućili Miloševiću nezakoniti otkup još jedne kuće.