Zapeta profesora Samardžića

LEKTORI znaju da iskvare tekst pismena autora, kao što znaju i da oplemene tekst nepismena autora. Kod nas Srba ovo drugo je češći slučaj. Bio sam u prilici da vidim razne lektorisane tekstove, od onih Aleksandra Belića pisanih za Stanojevićevu "Enciklopediju", koji se čuvaju u Arhivu SANU, do svojih lektorisanih radova. Od jednog lektora i od jednog profesora učio sam kako valja pisati, a, možda, ponešto i naučio.

Gospođa Stojanka Jakšić, poznati lektor, predratni profesor srpskog jezika u Vršačkoj gimnaziji, lektorisala je godinama "Istorijski glasnik". Kao asistent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta bio sam sekretar redakcije ovog časopisa, osoba koja je sa njom neposredno bila u komunikaciji. Vremešna već u ono vreme, lektorisala je svaki tekst toliko pažljivo i uredno da tako nešto više nikada nisam video. Nad svojim lektorisanim tekstovima bio sam ozbiljno zamišljen, ostale tekstove nosio sam drugim autorima na saglasnost. Jedan od njih, danas poznati akademik, ljutnuo se kada je video da su mu ispravljana velika slova. "Ja sam još u osnovnoj školi naučio da pišem velika i mala slova, zasvagda, i neću da usvojim primedbu. Kod nas se pravopis menja svaki čas", bio je neumoljiv i nepopustljiv. Učestale promene našeg pravopisa posebna su priča, koja više zbunjuje nego što unapređuje našu pismenost, kao u ovom slučaju, kada se lektor držao pravopisa, a poznati istoričar davnašnje opismenjenosti. Iako sam izuzetno cenio lektora, bio sam i ostao na strani povesnika.

Gospodin Svetozar Stijović nije bio lektor, ali je bio prinuđen da se lekturom bavi kako bi dopunio porodični budžet. Retko savestan istraživač onomastike mnogih srpskih krajeva, posebno rodne Metohije, lektorisao je rukopise mnogim poznatim i manje poznatim autorima. Jedan od poznatijih bio je pokojni Radovan Samardžić, redovni profesor Filozofskog fakulteta i akademik.

Samardžićev dar za pisanje svima je dobro znan i on se u tome može porediti sa Slobodanom Jovanovićem. Za istoričare Samardžić je slovio kao zalutali književnik među povesničarima, za književnike bio je dobro opismenjeni istoriografski znalac. Malo je reći da je plemenit njegov odnos prema mlađem naraštaju istoriografskom. Navodim tri primera iz kojih se može sagledati Samardžićev lik, način rada i književna potka njegovih istoriografskih dela.

Prvi. Uz njegovo prenošenje znanja iz povesti, njegova široka obrazovanost može se iskazati, najpotpunije, profesorovim upornim insistiranjem da jedan intelektualac mora nedeljno da pročita jedan dobar roman! Oni koji su ga sledili i koje je mogao bar delimice da kontroliše, muke su imali s njim i s njegovom idejom, posebno njenim ostvarenjem. "Koji roman čitate" - voleo je da nas zapitkuje i podstiče svojom neumoljivom upornošću.

Drugi. U vreme kada sam studirao još nije bilo bankposta, već jedna deblja, tvrđa i grublja drvena hartija. Samardžić je držao predavanja "iz glave", nije čitao, ali ih je držao napisana na pomenutoj hartiji pred sobom, radi podsećanja. Njegove rečenice bile su jasne, ne preduge, kako bi studenti mogli uspešnije da vode zabeleške. On je znao da besedi isto onako kako je pisao, rečenicama besprekorno jasnim, preciznim i nadahnutim, i u govoru i u pisanju. Predan svom nastavničkom poslu, a za razliku od drugih predavača, pratio je šta studenti rade i kako beleže. Sećam se kako je jednoj studentkinji u prvom redu rekao: "Koleginice, iza te reči, navodeći je, stavite zapetu". Brižljivost prema mlađim, iskazana i na ovaj način opismenjavanja, krasila je ovog plemenitog profesora.

Svetozar Stijović dobio je da lektoriše jedan Samardžićev rad od tridesetak strana, za jedan naš časopis. Pročitao je pažljivo rad i našao se u velikoj dilemi. U čitavom tekstu uočio je samo jednu priliku za intervenciju i nije imao hrabrosti da je primeni. Odlučio je da pozove profesora i da ga upita: da li da na tom mestu stavi zapetu ili ne? S druge strane čuo je prijatan i uvek veseo glas: "Da, stavite"! "Laknulo mi je", pričao mi je Svetozar, ponavljajući mi ovo kazivanje, kasnije, više puta.

Treći. Mlađi istoriografski naraštaj okupljao se redovno u biblioteci Odeljenja za istoriju na ugodne razgovore sa darovitom bibliotekarkom Milkom Ivković, koja je nepravedno od asistenta prebačena na mesto bibliotekara. Mi tada nismo bili svesni njenih reči, koje je često izgovarala: "Deco moja, pažljivo slušajte Radovana i učite od njega"! Danas, kao i onda, te reči više kazuju o profesoru i bibliotekaru nego o njegovim studentima, naslednicima i kolegama.

Zapeta je najučestaliji interpunkcijski znak i može biti merilo nečije pismenosti i nepismenosti. To se da zapaziti iz navedenih primera profesora Samardžića, iz njegovog govora, jezika i stila, nenadmašnog među istoričarima.