Miroslav Janković: Visimo o tankom koncu

ZA državu je proizvodnja stanovništva najskuplji posao, ali i najvažniji: zato se jedni množe, a drugi polako ili brzo nestaju. Srbi su pružili svoj poslednji korak pred nestanak: jedna Srpkinja u proseku rađa 1,34 deteta. A kad natalitet dođe do granice od 1,3 deteta, spasa nema jer nikakve mere više ne pomažu. Ona preostala "četiri stota" su brzokidajuće uže nad provalijom o kome visi naša budućnost.

Nekada su Srbi bili siromašni i vekovima u ropstvu, ali su se rađali. Da se množinom izvuku iz bede i dočepaju slobode.

"Dvije kćeri i četiri sina, rane kćeri, a potonji sinovi, da se snahe i zaove ne sastaju": ovako je po epskom pesniku izgledao idealni model srpske porodice.

Nakon ratova i izginuća smo se na razne načine množili. Kralj Aleksandar Karađorđević, nakon strašnog stradanja Srba u Prvom ratu i izginuća blizu jedne trećine stanovništva, odnosno oko 60 odsto muškaraca u najboljim godinama, dovodio je iz naših etničkih krajeva: Hercegovine, Bosne, Krajine, Dalmacije i Crne Gore odabrane, visoke momke da plode udovice po Šumadiji - da Srbija život obnovi i genetiku popravi. Na tu temu je pre nekoliko godina snimljen i film pod nazivom "Čarlston za Ognjenku".

Bili smo tih godina pred biološkim ponorom; plodni muškarci u Srbiji su tada bili oni koje nije htela ni vojska: ćoravi, sakati i maloumni su počeli da ulaze u postelje udovica izginulih vojnika. "Što bi dike ode u vojnike, ovo škarta osta da se karta" - stih Stevana Jakovljevića iz "Srpske trilogije" najbolje objašnjava ta vremena.

Aleksandar je potom u Kraljevini SHS, a najviše zbog Srba, uveo porez na neženje: svi oni koji se ne bi oženili do navršene 25. godine života plaćali su "ugursuziju", kako je narod nazivao taj porez.

Prošle su decenije i došli smo opet na rub ponora. Danas u Srbiji ima više od dva miliona porodica od kojih 600.000 nema decu. Stajemo u red država u kojima muškarci više kupuju pelene za sebe (zbog prostate), nego žene pelene za decu. Zajedno u Srbiji i Republici Srpskoj, prema nekim procenama, ima oko 200.000 narkomana: i taj otrov kola krvotokom srpstva. Živimo u dobu u kojem je materinstvo prezreno, želja za rađanjem zauzdana, a potreba za produženjem vrste se smatra nagonom niskog nivoa.

Zapadnjački egoizam bezdetne žene u Srbiji kao malo gde trijumfuje. A sve je i došlo otuda. Šezdesetih godina prošlog veka feministkinja Simon de Bovoar, Sartrova jalova žena koja je volela žene kao i on muškarce, zabola je glogov kolac u sveti karakter materinstva. Pisala je da su trudnice odvratne i da ih se deca plaše, da je materinstvo izbor, a ne instikt, da je ono stvar želje kao veroisposvest, da je trpljenje, a ne zadovoljstvo, da je biološki teret koji srećom prestaje s menopauzom. Trudnoća i rađanje su mučenja koja otuđuju ženu od vlastitog tela, vikala je besno. Ove reči su otrovale duše i majčinske instikte mnogih žena širom sveta. I Srpkinja, naravno.

Danas je Evropa kolevka bele kuge, a Srbija u njoj najveće žarište. Rusi novcem stimulišu žene da rađaju, a Danci reklamnim spotovima nagovaraju majke da ubede kćeri da rode ne za državu nego za njih: da dožive najveću radost poznog doba - postanu bake.

Naši teoretičari bele kuge daju spektakularne teorije zašto Srpkinje neće da rađaju i zašto se godišnje abortusima ubije oko 150.000 dece, celi jedan veliki grad. Od tog strašnog broja čak 90 posto otpada na žene koje već imaju jedno ili dva deteta: još jedno nikako neće. Pri tome besomučno slavimo sportske šampione kao pagani bogove, dajemo nacionalne penzije (i) osrednjim umetnicima, a ne pada nam na pamet da majčinstvo i rađanje četvoro dece proglasimo nacionalnim olimpijskim podvigom, na primer. I da za to dadnemo nacionalnu penziju, stan i stipendiju.

Ko će sutra, nakon današnjih srpskih sportskih šampiona, trčati, skakati, pobeđivati?

Evo ko: oko 10.000 Arapa, koji u proseku rađaju sedmoro-osmoro dece, zatražilo je azil u Srbiji. I to samo nakon jedne jedine godine migrantskog cunamija na Evropu. A arapsko biološko more tek je počelo da zapljuskuje evropske obale.

Korak smo od nacionalnog samoubistva, brzo privodimo kraju naš, srpski rulet. Ostao je samo još jedan okret onog burenceta pa da se metak i cev "poljube".

Demografi kažu: za oko četrdesetak godina biće nas upola manje, a za manje od stotinu - nestajemo. Gledano sa istorijske čuke našeg dugog trajanja, to je sutra.

Miroslav Janković, novinar