Komentar: Ograda

SRBIJA je opet priterana uza zid. Hteli - ne hteli, možda ćemo morati da povučemo ruku koju smo nesebično pružili nesrećnicima iz Sirije, Avganistana, Pakistana... Nije Srbija baš toliko nemoćna pred migrantskom krizom koja drma celu Evropu, ali mora da "čeka dogovor Turske i Evropske unije". Smemo li drugačije?

Ako se oni ne dogovore, mi ćemo razapinjati bodljikavu žicu. Ako se oni ne dogovore, bacićemo u vodu sve ono čime smo se hvalili prethodnih meseci. Tada su nas te iste ograde podsećale na Aušvic. Srpski zvaničnici "širili su ruke da svakog prihvate i nahrane". Vremena su se, međutim, preko noći promenila.

Vojska i policija na granicama, kažu zvaničnici, nisu dovoljne. Trebalo bi "pooštriti mere". Mogu li zidovi i bodljikave žice zaustaviti prelaske i preko zelenih granica? Ne mogu. Možemo li prekršiti evropska uputstva i zazidati prelaze ka Kosovu? Ne možemo. Obrni-okreni moramo se pomiriti da će migranti dolaziti i prolaziti.

Protiv zidova i ograda je i sam premijer Vučić, ali kako juče reče u Parizu, izgleda da je poslednji u Evropi. Takva su vremena. Teško je biti "prva i poslednja odbrana Evrope". A da li smo i u poziciji?

Narod velikog srca moraće ovih dana ponovo da zaigra po tuđim pravilima. I ne bi ni trebalo previše jadikovati nad takvom sudbinom. Ako su ograde stigle na samo nekoliko stotina kilometara od srpske prestonice, teško da mi možemo ostati otvoreni.

Migranti nadiru svakodnevno. Sve ih je više i više, a mi smo već "ograđeni" sa svih strana. Znači, oni dalje i da hoće ne mogu. Da li će naš izbor biti da ostanemo zaglavljeni u sopstvenoj zemlji ili ćemo se držati evropskog kola? Izgleda da nam, ipak, drugo ne preostaje. Davno smo se u isto uhvatili, teško je iz njega sad izaći.