Voja Marjanović: Susret Branka i Duška

OSAMDESETIH godina prošlog veka izdavačka kuća "Nolit" bila je jedan od najaktivnijih izdavača školske lektire. Odnos prema lektiri, što znači odnos prema piscima i njihovim delima, određivao je "Uređivački savet", kome je Ministarstvo prosvete predlagalo i pisce i dela. Lektira je bila "pravljena po ključu", što znači da su njeni autori i dela bili zastupljeni ne baš adekvatno estetskoj i etičkoj vrednosti pojedinih knjiga. Mnogi prosvetni savetnici, a naročito pisci, nisu bili zadovoljni "lektirom po ključu", a među njima i tada veoma ugledni pesnik i mislilac Dušan Radović, koji je stavljao često primedbe na ovakvu lektiru dovodeći sebe u sukobe s mnogim piscima i svojim kolegama. Radović je u to vreme bio i lično indisponiran, jer je saznao neprijatnost o svome zdravlju, pa je gnev ispoljavao u čestim razračunavanjima s piscima. Slučaj je to bio sa Draganom Lukićem, Desankom Maksimović, Mirom Alečković, a onda Draganom M. Jeremićem, Jovicom Aćinom i drugima. Radović je bio kivan, iako je izražavao dozu poštovanja prema Branku Ćopiću, saznavši da je u lektiri zastupljen s pet naslova (od knjige "Mačak Toša" do "Bašte sljezove boje"), a on, protagonista moderne književne reči za mlade - samo sa dve knjige. U pomalo sujetnom, nervoznom i nekontrolisanom stanju, uvredio je Branka Ćopića izrekavši mišljenje da je on "pejzanski" pisac, odnosno pisac "goveđe literature".

Ovo Radovićevo mišljenje brzo je stiglo do Ćopića, koji nijednim gestom nije pokazao bilo kakvo reagovanje.

Na "Zmajevim igrama" tih osamdesetih godina susreli su se mnogi pisci, pa i Dušan Radović sa Gojkom Banovićem, Enesom Čengićem i, naravno, Brankom Ćopićem. Veoma srdačno, Radović je pružio ruku svakom od svojih kolega, a Ćopića je potapšao po ramenu, pitajući ga da li se odljutio posle njegove nepromišljene izjave o Ćopiću kao piscu. Krajiški mudar, Ćopić je odgovorio da "svaka bruka prođe za tri dana", a da on piše onako kako deca vole, jasno i jednostavno, ne želeći da im se "udvara niti izaziva nelogični humor". Nastavljajući odgovor Radoviću, Ćopić je rekao da nije pristalica njegove "teorije igre" i praznog "zabavljaštva" dečije pažnje u obliku stihova: "Taram baram Beca... Ko je Beca? - Tako se varaju mala deca...".

Ne baš oduševljen ovim Ćopićevim odgovorom, Radović je prisutnim kolegama u Ćopićevom društvu pružio ruku i otišao u svoje društvo. Prisutnim kolegama Ćopić je rekao samo još jednu rečenicu: "Kada ga sledeći put sretnem, pitaću ga šta mu znače izvesne besmislice kojima svakog dana sa Studija B preko emisije 'Dobro jutro, Beograde' poručuje slušaocima". Jedna od tih besmislica je i ona koju nikada ne mogu razumeti: "Onaj ko ume da voli - taj ne treba ništa da radi".