Milomir Kragović: I slova na prodaju

PRAVI je trenutak da se podsetimo: početak pismenosti u Srbiji označio je bukvar Save Inoka, koji je štampan 20. maja 1597. godine kod mletačkog štampara Rampacetija u Veneciji. Od tada do danas, prva školska knjiga menjala se kroz vreme i društvene prilike.

Na uvodnim mestima dugo je bio kralj, pa Tito, a sada Vuk Karadžić. Može se reći da ova najvažnija knjiga nije imuna na ideološke naslage i političke uticaje. Nažalost.

Moja generacija, i ona ponešto mlađa, učila je iz jednog bukvara, iz knjige koju su nekada stvarali dokazani književnici. Ne smemo zaboraviti da je reč bukvar stara petsto i više godina, i da se nekada zvala azbukvar i bekavica. Reč koja mora da se izgovara sa poštovanjem.

Današnjim prvačićima nudi se dvadesetak, skoro istih, bukvara jer je Zakonom o udžbenicima propisano da preduzeće koje ima registrovanu izdavačku delatnost može da objavljuje i udžbenike. U sadašnjem katalogu udžbenika ima oko dvadeset izdavača koji se bave ovim preozbiljnim poslom.

U tom šarenišu taško se snalaze učiteljice i učitelji, jer svi bukvari liče kao jaje jajetu. Propisani nastavni plan zapravo onemogućava značajniju kreativnost, dok tiraži izdavača zavise od umešnosti njihovih terenskih komercijalista.

I još jedan nonsens: nekad jedini izdavač školskih knjiga, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, nije prošao na tržištu sa svojim bukvarom.

Razumem tržišnu utakmicu, ali mi je posve logično da Ministarstvo obrazovanja okupi najumnije pisce i profesore, najmaštovije ilustratore, kako bismo dobili najbolji i najlepši bukvar koji će likovnim sadržajem, pojmovima, leksikom, metodologijom, izborom toponima prvacima predstaviti tih trideset slova.

Današnji mališani odrastaju u tehnološkoj revoluciji, zar nije pametno da se i bukvar elektronski osavremeni i prilagodi novom dečjem senzibilitetu. Samo na taj način, a ne tržišni i prepisivački, bukvar će ponovo doživeti renesansu i, opet, postati najdraža knjiga u torbi.