Prof. dr LJubivoje Stojanović: Mržnja je teško breme

OVIH dana čitamo i slušamo mnoge nedolične izjave bivših i sadašnjih zvaničnika susedne Hrvatske, koji se takmiče ko će nas više uvrediti. Kao da u nedostatku medalja na skoro završenoj Olimpijadi smišljaju nove discipline u kojima su Srbi jedina meta. Zaboravljaju gest njihovog vaterpolo selektora koji se posle pobede Srbije pozdravio i izljubio sa našim selektorom. Čestitao je pobedniku i tako i sam uzeo aktivno učešće u proglašavanju boljeg. Sigurno je da nisu svi u Hrvatskoj opterećeni potrebom da omalovažavaju Srbe. Dosta im je mržnje, rata i nasilja. Zbog toga ne bi bilo dobro da se bilo ko u Srbiji saplete o mržnju neodgovornih pojedinaca koji zarad političkih poena proglašavaju Srbe "šačicom jada". Mi znamo ko smo i zbog toga nećemo sami sebe ponižavati mržnjom. Neka mržnja onoga koji mrzi ostane sa njim, nećemo je prihvatiti tako što ćemo i mi govoriti jezikom mržnje. To nije kukavičluk i povlačenje pred jačim, nego je hrabro suočenje sa istinom i odgovor na laži i izmišljotine. Znamo kako se Hristos molio na krstu za one koji su ga raspinjali. Govorio je: "Oče, oprosti im, ne znaju šta čine!" Apostolu Petru je pre toga, kad je ovaj potegao mač na stražu rekao: "Vrati mač u korice, ko se mača lati od mača će poginuti!"

Zbog svega ovoga ne bi trebalo da se mučimo suvišnim pitanjima o mržnji drugoga, posebno ne da smišljamo načine kako da uzvratimo. Najbolje bi bilo da promislimo svoje postupke i tako se iscelimo od strahova i mržnje. Opasno bi bilo ako počnemo da robujemo predrasudama, čime bismo sami sebe doveli do beznađa. Treba da promovišemo kulturu dijaloga tako što ćemo biti promišljeni trudeći se da se izdignemo iznad površne jednostranosti samoživih pojedinaca i naroda. Preduslov za to je da svako otkloni iz sebe svoje unutrašnje blokade kojih pojedinci nisu svesni i zbog toga pristaju da budu deo mase koja uzvikuje parole za ili protiv ne želeći da razumeju njihov stvarni smisao. To pasivizira do beznađa i podstiče sukobe do besmisla, što se vidi i u odnosu između Srba i Hrvata. To je stanje nemoći koje zahteva osmišljeno postupanje slobodno od stereotipa po inerciji porekla i pripadnosti u želji da se otvori razgovor i postigne dogovor. To je moguće samo "licem u lice", tako da optužbe i prigovori "iza leđa" samo dodatno uvećavaju nesporazume i sve sunovraćuju u haos nezaustavljivih sukoba.

Srpska politička elita pokazala je zrelost odlukom da ne učestvuje u praznoslovlju koje podstiče lažno junačenje koje prerasta u kukavičluk. To je očigledno pokazano u poslednjoj izjavi bivšeg zvaničnika naših komšija. Očekujemo da će i oni biti dobre sreće i trezvenim postupanjem dobiti novu elitu koja će biti slobodna od mržnje. Ali, to je ipak njihov izbor i njihova odgovornost dok mi nikako ne bismo smeli da posustanemo u dobronamernosti i dobrodelatnosti. Na to nas ubeđuje naša tradicija miroljubive koegzistencije, naša vera, a pre svega i iznad svega naši potomci to očekuju od nas. Mislim da su mnogi među nama u Srbiji razumeli da bi najpre trebalo da promišljaju kakvi će biti preci svojim potomcima, a ne samo da se jednostrano trude da budu dobri potomci koji prošlost nose kao teret.

Razumeti prošlost i pretke bez opterećenosti nagonima za osvetom može samo hrabar čovek, dok kukavica ostaje u beznađu mržnje i ne može drugačije nego da vređa. Ne može da oprosti nikome ništa dok sebi i "svojima" prašta sve pa i najgori zločine jer ih razume kao "dobro" za sebe i "svoje". To stvara unutrašnje sukobe koji podstiču neprijateljstvo prema svakome ko je drugačiji. Nije, dakle, nimalo lako čoveku da se bori sa sobom u ovakvom stanju gde sam sebi nanosi najviše zla, ali moguće je pobediti sebe samo ako to poželimo. Zbog toga ne bi trebalo da se opterećujemo neutemeljenim uvredama onih koji ne mogu ili ne žele da pobede beznađe i sebičnost u sebi. Umesto tog samoistrošenja bolje bi bilo da promišljamo i prevazilazimo svoje mržnje i svoje strahove kojima se poistovećujemo sa onima koje kritikujemo čim čujemo njihovu reč. Neka nas bilo ko mrzi i omalovažava, to nas ne obavezuje na uzvraćanje kojim sami sebe omalovažavamo. To ne znači da treba biti naivan pa okrenuti drugi obraz, beć da bi svi naši postupci trebalo da budu slobodni od naivnog povlačenja, posebno od agresivnog fanatizma. To znači da sa svima treba razgovarati odgovorno i dobronamerno, dajući i njemu i sebi novu mogućnost da zajedno nađemo ispravno rešenje. Zato bi trebalo i mi posle svega da se odlučimo za pomirenje i praštanje stavljajući u prvi plan naše potomke. Velika hrabrost je potrebna za sve ovo. Dosta je bilo praznih reči i kukavičluka.

Davno je apostol Pavle rekao: "Koliko do vas stoji imajte mir sa svima ... Čašću činite jedan drugoga većim od sebe". Blaženopočivši patrijarh Pavle savetovao nas je: "Budimo ljudi". Pa, budimo ljudi i pokažimo to vrlinom praštanja. Tada će se mržnja uplašenih zadržati u njima jer neće doći do našeg uma i srca. Moguće je to, samo je potrebno da verujemo u sebe i svoje dobre mogućnosti, tada će i naša vera u Boga biti stvarna jer je dobrodelatna.

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej