KOMENTAR: Raspad

SREĆA je što Srbija ima moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana, sudeći bar po tome kako brinemo o radioaktivnom otpadu. Sistem koji treba da brine o opasnom ozračenom materijalu urušava se decenijama, pa smo od jedne od atomskih sila, koje su imale nuklearni reaktor pun uranijuma, došli na to da se teško brinemo i o ozračenim otpacima.

Ne postoji nuklearni inspektor, jer niko neće da radi za manje od 50.000 dinara. Preduzeće koje treba da brine o opasnom materijalu, JP "Nuklearni objekti Srbije", od sedam godina postojanja, već pet je u stanju v. d. Jedinog direktora koga je NOS imao Vlada je najurila 2011. godine zbog rasipanja budžetskog novca. Konkurs za direktora raspisan 2013. godine poništen je ove zime. Između starih i novih zakona, neko je namerno ili slučajno zaboravio da imenuje direktora preduzeća koje čuva najopasnije materijale koje imamo u državi.

A kako ih čuva, to je posebna priča. Za hangar u kome su burići sa ozračenim materijalima, bivša predsednica UO rekla je svojevremeno da "nisu dobri ni kokoške da se u njima čuvaju". Da bi se stvari popravile, još 2007. godine zakopan je kamen temeljac novog, modernog hangara u Vinči. Deceniju kasnije, ozračeni burići još stoje u klimavim hangarima, čekajući da novi dobije potrebne dozvole.

U međuvremenu, ogradu "Vinče" bez problema su preskakali lopovi, a na reaktoru je jednog dana osvanuo grafit "Alahu ekber". Pisao ga je pijani radnik, ali mogao je i neko drugi.

Srećom, inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju, redovno, često i bez najave, iz Beča dolaze u Vinču i kontrolišu ozračeni otpad. Oni, čini se, u poluraspadu našeg sistema, brinu o opasnim materijalima svesni da se njihovo vreme poluraspada meri milionima godina.