Komentar: Mladost

MLADI u Srbiji svoj dan, 12. avgust, dočekuju ne verujući u skori boljitak života u otadžbini. Razočarani su, nezaposleni, hrane se iz "maminog kazana", a čak 70 odsto njih izjavljuje da želi da se odseli iz zemlje! Osim toga, politički su uglavnom neaktivni, ali su spremni da se učlane u političke partije samo da bi dobili posao. Veruju, dakle, da je najbolja služba zapošljavanja - stranka.

Poražavaju, zabrinjavaju i, rečeno njihovim žargonom, "do koske bole" ovi rezultati najnovijih anketa. I, ko je za to odgovoran? Malo je onih koji nisu! Počev od države, samovolje njene birokratije, do porodice, pa i same omladine.

Decenijama, mladi nam stasavaju u brižljivo negovanoj atmosferi da je život moguć samo negde drugde. Estetika beznađa, kako reče predsednik SANU, tetoši se kroz medije i razgovore nekih ozbiljnih, ali intelektualno nelojalnih ljudi koji su u ovoj državi dobili sve, a svojoj deci kažu da ovde života nema.

A da li im je iko dao ubedljive smernice o tome kakve mogućnosti imaju u svojoj zemlji? Koliko je minulih decenija učinjeno da se odagnaju njihov strah od neizvesnosti i nepoverenje u institucije?

Mladi, pak, imaju mnogo žalbi a malo želje da nešto promene. Iako su deo problema, retko su sami deo rešenja. Jer, isto ovo istraživanje kaže da vrlo lako odustaju od traženja posla, da im nedostaje inicijative, energije, invencije, mašte...

Za izlazak iz ovog začaranog kruga, poslednji je čas. Alarm uveliko upozorava na to da je vreme da se država ozbiljno pozabavi svojim podmlatkom, a mladi da se aktivno uključe u sopstvenu budućnost. U protivnom, ostaće nam prazna kuća "među bunama, među šljivama, među njivama...".