Da li se u Hrvatskoj na velika vrata vraća zloslutna 1941. godina?

EVROPSKA unija, nedosanjan san većine zemalja Zapadnog Balkana, na iskustvima Drugog svetskog rata, apsolutnom negacijom naci-fašizma uspostavila je svoj "panevropski zajednički imenitelj". I to se pokazalo jednim od temelja ove zajednice i ostvarilo najdugoročniji mir u celokupnoj evropskoj istoriji. U Nemačkoj, najvećem krivcu za ratne katastrofe, uobličena je misao Vergangenheitsbewaltigung (prevladavanje prošlosti), koja je i dokazana u praksi veličanstvenim gestom kancelara Vilija Branta, kada je 1970. kleknuo ispred spomenika stradalim Jevrejima u Varšavskom getu. Taj čin značio je odbacivanje nacional-fašističke ideologije sa svim njenim pratećim elementima. Taj novi odnos prema prošlosti postaće ulaznica za Evropsku uniju i obavezna za sve zemlje koje su želele da uđu u njeno članstvo.

Ovaj čvrst princip i novopostavljeni sistem vrednosti poduže će funkcionisati, sve dok se na scenu nove Evrope nisu pojavile neonacističke i tvrde desničarske političke grupacije i formacije. Najozbiljnija pukotina nastaje kad naša razbraća iz komšijske Hrvatske postaju punopravan član zajednice država Starog kontinenta. Od tada pa do ovih dana sve učestaliji su događaji i incidenti u kojima je simbolički ili direktno rehabilitiovana Nezavisna Država Hrvatska koja je bila najverniji satelit nacističkog Trećeg rajha, a ustaška ideologija i praksa najbliža Hitlerovom SS-u.

NA PROVOKACIJE iz Hrvatske, administracija u Briselu, u svom dremežu samodovoljnosti, uglavnom nije reagovala. Da li će ih iz tog dremeža, bar za trenutak, prodrmati nedavno pismo srpskog premijera Aleksandra Vučića upućeno Žan-Klodu Junkeru, Federiki Mogerini i Johanesu Hanu, u kojem je faktografski izložio sa čime se Srbija suočila u prethodnom periodu?

- Kada krenete sa izložbom o Stepincu, neće se završiti na izložbi, kao što se neće završiti ni na spomeniku Barešiću. Nećemo da prećutimo podizanje spomenika teroristima - rekao je tim povodom premijer.

Ako začeprkamo po onome što se poslednjih decenija radilo pod pokroviteljstvom zvaničnog Zagreba, videćemo da najnoviji incidenti s poništenjem presude Alojziju Stepincu, ukidanjem presude Branimiru Glavašu, događajima u Srbu i spomenikom atentatoru Miru Barešiću nimalo nisu slučajni.

Velimir Visković,Ante Lešaja

Devedesete godine u Hrvatskoj su bile godine prevrata i uništavanja. Ubrzo posle instalacije nove Tuđmanove vlasti u Hrvatskoj, u leto 1990. godine, bahatost, netolerancija, krajnja agresivnost, pljačke, tiranija, rušenja, ubistva, postaju sastavni deo svakodnevice. Odnos prema obeležjima iz prošlosti nije se nimalo razlikovao od odnosa koji će ta nova vlast imati i prema građanima, naročito srpske nacionalnosti. Kad se jednom postavi eksploziv ispod jednog spomenika, onda je još lakše staviti ga i ispod nečije kuće.

Ćirilica je proglašena đavolskim pismom, a nacionalistički čizmaši počeli su da brišu blato o obraze Crnjanskog, Nušića, Ćopića, Miljkovića pod ciničnom formom "otpisa knjiga" iz zabitih školskih biblioteka, sve do vodećih nacionalnih institucija u Zagrebu. U rezališta je tako odneseno gotovo tri miliona knjiga, ili oko 15 odsto ukupnog knjižnog fonda.

Na svakom koraku osećao se jezivi, ledeni, dah fašizma: počelo je uklanjanje "nepodobnih" knjiga. U prvom talasu izbačena je ćirilica, a potom latinična izdanja Crnjanskog, Andrića, Kiša, Stankovića, Kapora...

Tomas Man će povodom spaljivanja knjiga u maju 1933. godine reći: "Ko pali knjige, paliće i ljude." Eho ovih reči, u predvorju budućnosti koja je obeležena gasnim komorama, traje do danas. Knjige na lomači bile su uvod u Kristalnu noć, koja je ceo svet naučila kako izgleda zatiranje svake različitosti. A da li smo mi, na ovom balkanskom prostoru, nešto naučili. Stvarnost je puna simbola. Na vrhu gomile knjiga koje su u Rijeci izbačene iz biblioteka stajala je knjiga koja je u naslovu imala reč Jasenovac. Po ko zna koji put, mora se postaviti pitanje: da li je za nas istorija učiteljica života? Ili je naša stvarnost zapravo sročena u aforizmu Milovana Vitezovića "Istorija je bila učiteljica, a onda su došli neki manijaci i silovali je"?

KRATKO pamćenje je ono s čim prevratnici najčešće računaju. Kada su 29. jula 1941. godine okončali stravičan zločin - po motivima, monstruoznosti i mestu gde je počinjen, možda jedan od najstrašnijih u ljudskoj istoriji - ustaški koljači iz Glinske crkve slavili su dva dana. Prožimalo ih je dvostruko zadovoljstvo: likvidirali su oko 1.700 Srba, a iza sebe nisu ostavili nijednog svedoka. Tako su mislili. Jedan je, ipak, pretekao - Ljuban Jednak. Bez njega to ritualno klanje nikada ne bi do kraja bilo rasvetljeno, ne bi se znalo kako se čovek u trenutku pretvara u zver, kako se slika pakla pretvara u stvarnost.

Tako su naslednici vinovnika iz Glinske crkve računali da će zabašuriti najveći kulturološki zločin posle Drugog svetskog rata. Međutim, desio im se Ante Lešaja, rođeni Korčulanin, profesor političke ekonomije na Sveučilištu u Zagrebu, koji je napisao knjigu "Knjigocid - uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990", iscrpan dosije na ravno 600 strana... Šest stotina dokumentovanih strana o uništavanju kulturnih dobara u Hrvatskoj. Verno će sve zapisati i ostaviti dokaze protiv zaborava kulturnog zločina.

U Splitu, direktor jedne osnovne škole izjavio je da su, od 10.000 knjiga, oko 60 odsto očistili od "literature koja je trovala mladež". Velimir Visković, urednik u Leksikografskom zavodu u Zagrebu, ostavio je svedočenje o uništenjuo 40.000 kompleta "Enciklopedije Jugoslavije":

- Iako sam sugerirao da se te knjige potiho prodaju, kamionima su otpremljene na mljevenje. Problem je bila i "Likovna enciklopedija Jugoslavije". Iz trećeg toma potom su izvučeni samo hrvatski umetnici - ispričao je Visković.

Posebno poglavlje u uništavanju knjiga čine privatne biblioteke. Nekoliko desetina hiljada knjiga nestalo je u Dubrovniku (Apoloniova biblioteka i dokumentacija) i u Benkovcu (Mila Savića i Nenada S. Kosovića). Ovome treba pridružiti sudbinu biblioteke Radeta Konstantinovića u Rovinju: knjige i rukopisi bačeni su na ulicu. Među rukopisima se nalazio i deo prepiske ovog velikog književnika s drugim velikim literatom Semjuelom Beketom.

NOVINAR Hrvoje Apelt u "Jutanjem listu" (13. 7. 2003) piše da je iz arhiva riječke sveučilišne knjižnice netalo 30.000 svezaka i knjiga...

- Bačene su u smeće zakonom zaštićene knjige i kompleti časopisa kulturološke i knjižničarske vrednosti. Na nezakonit način iz arhiva knjižnice otpisano je i oko 3.000 knjiga sa statusom kulturnog dobra, te oko 150 naslova časopisa, novina i drugih izdanja. Među njima je bilo je knjiga iz 16, 17, 18. i 19. veka - zapisao je Apelt.

Kada su počele ratne operacije, demolirano je više od 3.000 partizanskih spomenika i drugih obeležja iz istorije i tradicije Srba u Hrvatskoj. Rušenje tih spomenika najčešće je bilo juriš na mesta pamćenja, pokušaj da se izbriše iz kolektivnog sećanja najvažniji deo iz istorije Drugog svetskog rata, antifašistička borba i stradanja Srba i drugih nehrvata u NDH. To je bio deo šire revizije savremene istorije u Tuđmanovoj Hrvatskoj koja je krenula u stvaranje novih ustaških mitova.

Tih dana su u Osijeku, od 82 spomenika, nestala, uklonjena ili uništena 62 spomenika, biste i spomen-ploče. Na pitanje šta se desilo sa tim spomenicima, tadašnji predsednik Izvršnog veća Skupštine opšine Osijek Branimir Glavaš, ovaj isti Glavaš kome je ukinuta presuda za ratne zločine, odgovorio je "da je obolio od opće amnezije".

U KUKNjEVCU, sedam kilometara od Pakraca, uzdizao se spomenik u čast 780 ubijenih Srba. Zločin su izvršile ustaše početkom oktobra 1942. godine. Imena ubijenih bila su ispisana na kamenim pločama. Autor je bio vajar Stevan Luketić. Stručno postavljen eksploziv učinio je svoje - uništen je svaki trag prošlosti. U Dalmaciji je od 1.030 obeležja, srušeno ili oštećeno njih blizu 50 odsto. Na području Makarske, srušeni su svi spomenici.

Sve ovo što se događalo devedesetih godina, samo opominje da je malo potrebno da se iz ljudskog društva sklizne u divljaštvo. I naravno, da se sve neće završiti na spomeniku Barešiću. Da li su se ponovo pojavili neki "manijaci koji nam siluju učiteljicu života - istoriju"?