Zoran Avramović: Izložba i slobodni cenzori

ANARHISTIČKO-nihilistička komponenta srpske demokratije ima dublje korene. Ona nije proizvod modernih vremena i nije toliko vezana za institucije koliko za javna ponašanja. Onaj koji čita javne stavove njihovih pripadnika ima da se načudi. Uvek se pomeraju granice zapanjenosti i čovek se pita - dokle sežu politička strast i mržnja?

Poslednji prilog ovom krilu srpske demokratske scene dali su kritičari izložbe "Necenzurisane laži". Šta sve tu nije rečeno! Gde se izgubio razum? Odakle tolika količina ostrašćenosti i nepodnošenja drugog?

Jedan karikaturista, koji od Miloševića do danas voli da asocira na naciste, izjavljuje da je ovakve izložbe organizovao i glavom i bradom Gebels! Drugi, koji se najviše obradova direktnom letu Beograd - Njujork, veli da je izložba noć dugih muzeja. Treći, koji se finansira iz stranih izvora, tvrdi da je to popis Vučićevih neprijatelja. Četvrti, večni negator, saopštava otkriće da SNS i premijer kontrolišu medije i da je ovo bezobrazluk sa izložbom. Peti glas kaže da je to zapravo obračun sa medijima preko subjektivnog zida srama, pa neka razume ko može! Šesti, sveznalica, razume ideju izložbe i piše da je reč o tome da se kritičari vlasti nazovu lažovima. Sedmi, kome često reč služi kao metak, napisa da je to pribavljanje monopola na istinu. A vrhunac je, bez ikakve sumnje, izjava sociološkinje da je Srbija slična Erdoganovoj diktaturi. A ovde pritiče u pomoć zvezda padalica pismom o benevolentnoj diktaturi, koja je tu a mi, građani Srbije, nemamo pojma o tome.

Šta sve može razorena logika, šta sve izbaci slepilo za činjenice, šta sve sićušno samoljublje, šta sve može mržnja prema protivniku?

Ali u osnovi svih ovih poplava strasti na obale razuma, nalazi se određeno shvatanje medija, kritike i javnosti. To su tri ključne reči koje pokreće izložba "Necenzurisane laži".

Mediji su slobodni, ali ne zna se dokle se proteže sloboda. Ako ima slobode, mora da ima i odgovornosti. Mediji treba objektivno da izveštavaju, ali ima li tu mesta i za subjektivnost novinara? Sve ovo, i još dosta toga, treba da uredi na profesionalan način sistem posredovanja između svekolike stvarnosti i korisnika medijskih poruka, odnosno javnosti.

Filozof je davno zapazio da javnost neposredno ujedinjuje istinu i beskonačnu zabludu. Dok nam je istinito lice javnosti manje-više jasno, ono drugo - zabluda, stvara nam poveće muke. Kada se neko pojavi u bilo kom mediju sa svojim stavom, pogledom, mišljenjem, on je zakoračio u javnost, ali to još ništa ne govori o lažnosti ili istinitosti. Njegov stav je iz privatnog prešao u javni, ali u tom času još ništa o tome da li pripada istini ili zabludi. To ćemo saznati jedino u diskusiji.

Svaka medijska vest ili poruka pripada korisnicima i njihovom načinu čitanja ili gledanja. Proizvođači medijskih sadržaja mogu da kontrolišu njegovu obradu i plasman, ali ne mogu način recepcije raznim delovima javnosti. I da li bi to bilo mogućno? Ako bi bilo, onda bismo imali medijsku diktaturu. Dakle, svako ko kupi novine ima pravo, razume se, da javno tumači na svoj način. Tako i ova izložba - predstavljeni su proizvodi štampanih medija, i to oni koje bira taj deo političke javnosti. Drugi delovi bi imali drugačiji izbor. Oni koji su potegli najtežu verbalnu artiljeriju protiv izložbe, zapravo žele da budu cenzori javnosti ili da kontrolišu proces recepcije. Budimo realni i ne zahtevajmo nemoguće!

Cenzori javnosti pomoć traže u pojmu kritike. U izložbi su videli napad na kritiku, na posao novinara da kritikuje vlast. Poteže se i Zakon o informisanju u kome piše da je nosilac javne funkcije dužan da trpi kritiku i da je ne doživljava lično. Ništa nije sporno, osim značenja pojma kritike. Postoji kritika i kritika. Ova prva je racionalna, ona druga prikriva zavist, zlobu, mržnju, egoizam, klevetu, laž. Da li je kritika kada se premijer nacrta kao Hitler ili prostitutka? Baš tako! Ili da je nosilac vlasti naručio ubistvo? Jedan umetnik, koji misli da zna šta je politika, piše u dnevnim novinama da je u Srbiji fašizam i da vlada ima apsolutnu kontrolu nad našim javnim životima. Blago njemu, kad ne zna da u fašizmu ne bi pisao kritiku vlade, i ne bi za stvaralačko delce koristio državne fondove fašističke države.

Ova kritika je zapravo ono što Lešek Kolakovski naziva revolucionarni mentalitet. To je misao koja veruje da je spasenje čoveka i nacije u apsolutnoj suprotnosti sa postojećim stanjem. Nema srednjeg puta, nema ni kontinuiteta ni posredovanja. Može se delovati po principu sve ili ništa. Postoji samo jedna vrednost i jedan cilj: totalna negacija postojećeg sveta.

Dakle, kritika može da bude pokrivač za emocionalne, voljne i interesne obračune sa nosiocima javnih funkcija. Nema dana a da se neka kritika, potpuna izmišljotina i laž ne pojavi na kioscima. I to hoće neko da nam proda kao kritičku misiju medija!

Dakle, cela halabuka oko izložbe po ko zna koji put je otkrila lice narho-nihilističke struje u srpskoj demokratiji koja bi htela da privatizuje javnu recepciju medijskih proizvoda. Nije prijatelj slobode i demokratije onaj ko se busa u prsa i govori za sebe da je čuvar ovih vrednosti. Samo praktičan odnos prema drugom može da bude kriterijum - dopuštaš li autonomiju političkog ili medijskog ponašanja i njegovog tumačenja ili ne?