Miroslav Janković: Vlasi, balije i kahrimani

Mogao je uglađeni i do sada obzirni reis Husein Kavazović na stotinu drugih načina kazati svojoj verujućoj muslimanskoj braći da urade šta mogu i treba kako Srbin ne bi postao načelnik Srebrenice. Mogao je, ali nije.

Kazao je, onomad u Švajcarskoj, umesto Srbin - Vlah. I to kazao besno, podignutim tonom, ponovivši dva puta taj uvredljivi naziv za Srbe, uz modalnu apoziciju da još jednom naglasim - Vlah ne sme biti gradonačelnik Srebrenice.

Tu uvredu je uokvirio i u dve pretnje: Bosna je muslimanska država, a za deset godina će nas u njoj biti šezdeset odsto... jer nas već sada ima pedeset. Posle je pokušao da napravi ravnotežu na onoj tipičnoj političkoj klackalici licemerja: nisam mislio što sam neki dan kazao, nego ću vam sad kazati šta sam onomad mislio: Vlasi i balije su svi oni koji negiraju genocid u Srebrenici!

Bosna je odvajkada zemlja mržnje, koja pliva na teškoj reči i vreloj krvi. Prethodni reis Mustafa Cerić, koga Srbi optužuju da je organizator terorističke mreže u Bosni, prvi je stao iza reči svoga naslednika Kavazovića. Kao što je ovih dana prvi od Bošnjaka, u otvorenom pismu javnosti, kliknuo nad Erdoganovom pobedom, nazvavši ga velikim kahrimanom (pobednikom). Njegov trijumf nad pučistima je, po Ceriću, od istorijske važnosti za sve muslimane sveta čija se većinska volja konačno mora početi poštovati tako što će muslimani tražiti i dobiti svoj glas u Ujedinjenim nacijama sa pravom veta.

Cerić je, nakon silaska sa pozicije reisa, postao politički evet-efendija, telal najdubljih želja i nadanja onih koji mu veruju i misle kao on, a kojih u Bosni nije malo. Zapravo: mnogo ih je, a Cerić nije jedini koji ih sokoli. Navešćemo ovde reči koje je on, kao reis, izgovorio 21. aprila 2012. godine u Vlasenici, govoreći na dženazi 26 ubijenih muslimana Bošnjaka 1992. od strane srpskih jedinica. U toj tragičnoj situaciji su stradale nekolike cele bošnjačke porodice, Dautovići na primer. Citiramo deo govora Cerića, prema Avazu, od 22. 4. 2012, strana druga, u kome je direktno Bošnjake pozvao na osvetu Srbima:

- Zbog ovih koji su počinili genocid i koji ga negiraju, ova generacija Bošnjaka ne sme ostaviti nikakve dugove svojoj deci i potomcima koje će i oni morati ponovo plaćati svojim životima. Zato molim te, Bože, pomozi nam u tome, pomozi nam protiv naroda koji nas ne voli, protiv nasilnog naroda. Bože, molimo te neka naša tuga bude nada, a neka osveta bude pravda.

Prof. dr Smail Čekić, istoričar i član BANU, direktor sarajevskog Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, u knjizi od 800 stranica "Genocid i istina o genocidu u BiH" (izdavači: pomenuti Institut i Univerzitet Sarajevo, god. 2012) a prema objavljenom feljtonu u "Avazu" od 13. 4. 2013, doslovno piše:

- Nažalost, Srbi su masovno podržali, prihvatili i učestvovali u genocidu nad Bošnjacima, pri čemu je postojao konsenzus srpskog naroda za taj genocid. U genocidu je učestvovala celokupna srpska zajednica: od političke, intelektualne i crkvene elite do opštinskih činovnika i seljaka.

Kroz guste oblake mržnje koji plove nad Bosnom, katkad se probije i zasvetli topli zračak zdravog razuma i plemenite emocije, koji poteku od drugih i drugačijih ljudi, onih koji na krilima od listova knjiga koje pišu i čitaju lebde nad ovim svetom. Na koji su pristigli, što rekao Dis, s nevinih daljina. Najveći živi intelektulac u Bošnjaka, pisac Dževad Karahasan, osoba koja ne koristi mobilni telefon i nema mejl adresu, kao da se nadnosio nad ove moje redove gore i tešio me, kad je izgovarao u intervjuu "Avazu" od 28. 6. 2015. sledeće reči: Tolerisanje ljudi s kojima se živi mora u Bosni biti bez ravnodušnosti, a ne kao što je u EU. Jer su nam komšije važne, jer ih želimo tu pored nas. Meni nije svejedno imam li komšiju pored sebe ili nemam. Nije mi svejedno, jer mi on treba. Dok god sam živ trebaju mi drugi i drugačiji ljudi. Sebi je dovoljan samo mrtav čovek.

I tako, u Bosni gotovo svi za sve krive rat i njegove posledice. A rat je zaista zlo, zato što rađa više zla nego što ga ubija. Ova stara istina se, kao malo gde, danas besno iživljava u Bosni. U kojoj će, na primer, ministar kulture Kantona Sarajevo javno se pohvaliti kako uopšte ne čita knjige, jer ne voli literaturu. Zato se u tako mračnoj zemlji i srebrna mesečina od Karahasanovih reči brzo istopi u gustoj pomrčini svakodnevice, u kojoj bujaju otrovne reči verskih vođa, profesora, ministara i sličnih im.

Miroslav Janković, novinar