Dr Radoš LJušić: Slučaj docenta Radovanovića

POKOJNI Miroslav Radovanović (1936) bio je profesor na Odeljenju za sociologiju i bavio se sociologijom rada i siromaštva i autor je knjiga "Sociologija bede i pauperizacije" (1983) i "Beda i savremeni kapitalizam" (1984). Svojim ponašanjem odavao je utisak beskrajno skromnog čoveka, koji se čak i oblačio kao da je radnik propalog socijalizma, a ne profesor univerziteta. Njegovo nemarno odevanje, možda ne i slučajno, skrenulo mi je pažnju na profesorovu osobenost, koja je tako silno povezivala njegovu ličnost i njegovo naučno interesovanje. Nisam bio siguran u to da li se svesno skromno oblačio kako bi i na taj način skrenuo pažnju na društvene odnose i težak položaj radnika u socijalističkoj Jugoslaviji.

Po čemu sam upamtio ovog samotnjaka, drugačijeg u mnogo čemu od svojih kolega, ali dostojanstvenog u svom držanju i usamljeništvu?

Na sednici Saveta na kojoj se raspravljalo o unapređenju Radovanovića u vanrednog profesora, kasnio je jedan spoljni član Saveta, potonji predsednik Srbije, ali ne mnogo. Čim je seo, nestrpljivi predsednik Saveta dočekao ga je prekornim rečima, istakavši kako će nam sednica biti mirnija pošto je prethodno navratio do Gradskog komiteta "po mišljenje", što je izazvalo oštru i oporu diskusiju. Ništa neobično za ono vreme decenijske zabrinutosti Partije Filozofskim fakultetom i njegovim nastavnim osobljem. Strah, nepoverenje i podeljenost na partijce i nepartijce još su lebdeli u nezdravoj intelektualnoj netrpeljivosti, neprekidno i blago podgrejavanoj, koliko da se ne zaboravi prethodni greh fakulteta prema Partiji.

Šta je bilo sporno u ovom rutinskom poslu Saveta Filozofskog fakulteta? Dva Radovanovićeva članka ("Nezaposlenost" i "Borba kao socijalni problem") objavljena u zborniku radova "Socijalni problemi jugoslovenskog društva", Beograd 1985 (uredili: M. Živković, B. Đukanović, M. Radovanović). Docentovi radovi nisu bili osporavani od političara Gradskog komiteta i spoljnih članova Saveta, ali su se našli u inkriminisanom zborniku. Uz to, Radovanović je bio i jedan od trojice njegovih urednika. U pomenutom zborniku je u više radova ubedljivo iznet položaj radničke klase u Srbiji i Jugoslaviji, kao težak i neadekvatan postojećem društvenom poretku. U decenijskom lovu na veštice Filozofskog fakulteta nije bilo nimalo teško iznaći ili izmisliti prepreku Radovanovićevom unapređenju. Iako je protekla decenija od progona osam profesora Filozofskog fakulteta, bila je ovo, za čoveka koji je svu svoju naučnu delatnost posvetio radničkoj klasi, skoro nepremostiva prepreka.

Radovanović je bez primedaba prošao na Odeljenju za sociologiju i filozofiju i na Nastavno-naučnom veću Filozofskog fakulteta, te se nije očekivalo da će se na Savetu povesti diskusija o ovom osporavanom zborniku radova. Niko u raspravi, niti članovi fakulteta niti spoljni članovi Saveta, nisu optuživali docenta Radovanovića niti davali primedbe na njegove radove, već su kritike bile usmerene samo na zbornik radova, kao celinu. Većina je bila uzdržana ili protiv unapređenja, žrtvujući docenta da bi izbegla novi sukob sa još uvek svemoćnom Partijom.

Posle sednice prišao mi je prodekan za nastavu, oprezan, tih i povučen, i šapnuo mi na uvo: "Koga moraš moliti, ne smeš ga srditi"! Čini mi se da ga tada nisam dobro shvatio i bio sam začuđen zašto mi se na taj način obratio. Po svemu sudeći, hteo je da mi skrene pažnju da je važnije čuvati fakultet koji je u nedavnoj prošlosti loše prošao u sukobu sa državom, a da to nije njegov lični stav prema kolegi Radovanoviću.

Budući da je moj stariji kolega sa Odeljenja za istoriju istupio drugačije od mene, tek sutradan bilo mi je jasno da sam bio sasvim neiskusan i nikada dovoljno oprezan. Digao sam glas i ruku za unapređenje docenta Radovanovića, koga sam razumeo ne samo kao kolega kolegu, već i kao dete radničke klase. Sutradan, još nedovoljno svestan šta se dešava, zauzet pripremama za čas, začuh kucanje na vratima kabineta. Na moje iznenađenje ugledah docenta Radovanovića, skromnog i skrušenog, s kratkim pogledom usmerenim k meni, toliko kratkim koliko je mogao da izgovori ovih nekoliko reči: "Hvala ti na jučerašnjoj podršci u Savetu i rečima koje si izgovorio". I otišao je tiho, tiše nego što je ušao.

Uskoro je održana nova sednica Saveta Filozofskog fakulteta. Nisu me pozvali na sednicu, nisu me ni smenili, samo su me zamenili, starijim i iskusnijim kolegom. Odluka merodavnih ljudi sa fakulteta bila je elegantna i mudra, proizišla kao posledica straha od dugogodišnje borbe fakulteta sa državom i iskustva stečenog u toj borbi. Vuk Karadžić bi rekao: "Išćerali su me na lijep način"! Mirno sam prihvatio odluku onih koji su vodili Odeljenje za istoriju i Filozofski fakultet kao neminovnost, ali nimalo kao upozoravajuću, niti pak kao brigu starijih da me sačuvaju od neprijatnosti, ili, što će biti bliže istini, da sačuvaju sebe od prekornih reči, a možda i nečeg težeg, od grmljavine čuvenog beogradskog Gradskog komiteta.

Godine 1986. docent Radovanović je unapređen u zvanje vanrednog profesora.

Dr Radoš Ljušić, istoričar