Komentar: Vojska

MUZIČKU podlogu filma "Timočka buna" čini numera sa stihom "marširala srpska pešadija, ta narodna vojska". Osećaj da je vojska sastavni deo naroda i danas čini osnovu identiteta naših oružanih snaga. Otud je logično da oficiri, podoficiri i vojnici dele sudbinu države i građana, zajedno sa njenim tankim novčanikom.

Ne treba zato da čudi što 800 profesionalnih vojnika godišnje skine uniformu, niti što se podoficiri i oficiri vikendom bave krečenjem, radom na građevini, obezbeđenjem ili pak sadnjom paradajza i luka na njivama rodnih mesta.

Plata profesionalnog vojnika je 31.000 dinara. Naknade za službena putovanja posle smanjenja iznose svega 150 dinara, dok se dvadesetčetvoročasovno dežurstvo, straža, odlazak na teren ili obuku plaća 800 dinara. Dnevnica za obezbeđivanje Kopnene zone bezbednosti, rad sa pancirom, šlemom i metkom u cevi je oko 1.500 dinara.

Ne žive loše samo vojnici. Oficir ranga kapetana zarađuje oko 50.000, a pukovnik 85.000 dinara. Ukoliko oficir ima nezaposlenu ženu, a plaća kiriju, sa ovakvom platom može samo da prikrpi jedva mesec dana. General, komandant brigade ili šef uprave u Generalštabu, izlazi na 130.000 dinara. Njegov kolega u Francuskoj, Britaniji, Italiji, pa čak i Hrvatskoj deo je najbogatijeg sloja društva.

Vojsku u najvećem delu čine časni i pošteni ljudi, iskrene patriote. Svoje probleme retko i nevoljno pominju, pa su muke vojničkog hleba obično nevidljive svetu, koji i sam jedva drži usta iznad vode.

Ono što zaboravljaju građani, međutim, ne bi smeli političari. Vojska deli siromaštvo građana, ali bez para nema ni snažne i pouzdane vojske. U profesionalnoj armiji proja i opanak nisu garant uspeha. Čak i ako je ona zaista narodna.