OKIDAČ za stravične zločine poput nedavnog u Žitištu uglavnom je u privatnom životu i ličnim konfliktima. Država nema mehanizme to da spreči. Ne može i ne treba sve da bude strogo kontrolisano, jer bismo izgubili slobodu u državi potpune kontrole. Sloboda podrazumeva i određene rizike, pa se desi i da neko nekoga ubije. Država nema mehanizam da spreči zločin, ali mora da ima mehanizme razotkrivanja i kažnjavanja. Narodu treba sigurnost i zato je važno da država stalno šalje poruku da se zločin ne isplati!

Ovako dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, za "Novosti" započinje priču o nesvakidašnjim zločinima kojima smo svedoci, o patološkim pojavama u društvu, o izazovima roditeljstva i drugim dilemama s kojima se običan čovek suočava.

* Može li potencijalni masovni ubica da se prepozna na vreme i da se spreči njegov zločin?

- Ne postoji stručnjak koji bi sa sigurnošću ocenio ko je taj koji može a ko ne može da ubije. Crvena lampica treba da se upali kada neko počne da preti ubistvom. Glavni signal da je osoba opasna je ako je u prošlosti izvršila nasilje nad bilo kome. U konkretnom slučaju iz Žitišta, govorilo se o mirnom čoveku, koji ne bi nikome naudio. Ali to samo znači da se on u javnosti dobro vladao. Ljudi različito funkcionišu između četiri zida i pred publikom. Kod njega je zapravo najveći problem bila patološka ljubomora, iz koje se izrodila mržnja. Kada je ljubomora preterana, teška, patološka, onda to postaje veliki pakao na prvom mestu za ljubomornu osobu, a onda i za njenog partnera/partnerku, koji/koja postaje žrtva.

* Kako objašnjavate to što je ubica iz Žitišta pucao nasumično u goste kafića? Nije bio ljubomoran na njih.

- U njegovoj glavi, provokacija je bila jaka. Patološka mržnja podgrejana je susretom sa bivšom suprugom, koja je bila sa novim partnerom. Šest-sedam rakija je otkočilo sve kočnice i tada se odlučio na zločin. Njegova izjava da je hteo samo da ih ponizi zapravo govori da se on osećao poniženo i manje vredno. Verovatno je zamišljao kako mu se svi ti ljudi smeju, jer znaju da ga je žena ostavila i otišla s drugim. Zato je pucao i na njih, što nije uobičajeno kod ovakvih zločina. Posle toga, on je osetio ravnodušnost i smirenost, jer je zamišljao kako je rešio problem koji ga tišti. On nije ni razmišljao o drugim ljudima.

* Znači li to da postoji opasnost da svako ko je ljubomoran i mrzi nekoga počini zločin?

- Ne može to svakome da se desi. To su ljudi koji veruju da je neko uradio nešto toliko loše da ne zaslužuje da živi. U svom sistemu vrednosti oni smatraju da imaju dozvolu da nekome oduzmu život. Uglavnom je reč o uračunljivim osobama, a ne o psihičkim bolesnicima. U Srbiji postoji jedna strašna kletva - odrobijaću te! Nju uvek treba shvatiti ozbiljno i na nju bi policija trebalo da reaguje.

LjUBAV I DISCIPLINA * KAKO glasi formula uspešnog roditeljstva?
- Pobednička formula je da se pruža puno ljubavi, jer to ne može da ih pokvari. Kvari ih manjak discipline. Roditelj mora da uđe u konflikt s detetom, da se zna šta dete mora a šta ne sme, i da ga kazni ako to ne poštuje. To što se roditelj ponaša kao trener, to ide uz ljubav i to je roditeljski zadatak - ljubav plus disciplina!

* Treba li razloge za nasilje tražiti samo u ličnim, emotivnim problemima ili i društvene okolnosti inspirišu ubice?

- Kada glad uđe na vrata, ljubav izađe kroz prozor, kaže izreka, i to se pokazalo kao tačno. Muškarac se oseća manje vrednim, ako ne zarađuje dovoljno. Iz tog osećanja rađa se depresivnost, povlače se u sebe, ne vide svetlu budućnost. Tada nastaju konflikti, a onda i zločini. Na kraju se uvek dođe do mržnje, a ubica sebe doživi kao žrtvu.

* Statistike kažu da zločin o kome se mnogo priča i piše često budu inspiracija za neke nove zločine. Slaže li se vaša struka s tim?

- Ti putevi su vrlo kompleksni i nisu najjasniji, ali definitivno postoje veze. Postoji psihološki mehanizam koji se zove prajming - kada smo eksponirani nekom sadržaju, on nam ostaje pri svesti i nove događaje tumačimo u skladu s njim. U Beču su zabranili pisanje o samoubistvima i to je zaista smanjilo stopu novih samoubistava. Jer čovek koji je sklon tome da sebi oduzme život, kada o tome čita, rodi se misao da je neko drugi hrabriji od njega ili dobije ideju kako to da uradi.

* Priče o ubistvu pevačice Jelene Marjanović ne skidaju se s naslovnih strana tabloida i podižu im tiraže. Zbog čega je narod gladan loših vesti?

- Novine pune pozitivnih vesti niko ne bi čitao. Tuđa sreća je dosadna. Neprijatna osećanja su duplo intenzivnija od pozitivnih, jer su povezana sa preživljavanjem. Ljudi identifikuju sebe ili svoje bližnje sa žrtvom. Povećana senzibilnost na negativne vesti je u prirodi ljudskog nagona da se preživi.

* Ima li kult lepote veze s tim koliko će javnost obratiti pažnju na neki slučaj? Posebno saosećanje ljudi su imali sa Tijanom Ognjanović, Tijanom Jurić, Jelenom Krsmanović...

- Kao deca čitamo bajke, a u njima je dobra vila uvek lepa, a zla veštica stara i ružna. Iz detinjstva ponesemo ideju da lepota ide sa dobrotom, da su lepi ljudi vredniji i bolji. Tek u odraslom dobu učimo da lepi imaju svoje patologije, da se baš zbog lepote nekada deformiše ličnost, postanu narcisoidni... Osoba običnijeg izgleda ne budi toliko pažnje. A još kada je reč o patnji deteta, ljudi dobiju posebno jak emotivni naboj.

* Kako smo kao društvo došli u situaciju da deca teraju drugu decu da pate, pa to još kače na društvene mreže, da bi i drugi uživali u njihovoj brutalnosti?

- Celo društvo je postalo brutalnije. Kolektivno smo oguglali. Imamo veliku traumu iz devedesetih godina. Pre toga smo bili povezani sa osećanjem solidarnosti, pomoći, a onda počinje raspad društva i obrasca prema kome smo živeli. Ljudi su shvatili da su sami, da moraju da se snalaze da bi živeli, da ih država neće štititi. Suočavajući se sa mnogo ljudske patnje, ljudi su podigli pragove i postali ravnodušni. Kada tome dodamo sve masovnije popustljivo vaspitanje, dobijamo brutalnu decu. Roditelji ih ne uče da se obuzdaju, da su važna osećanja drugih ljudi, imovina... Sa druge strane, deca su zanemarena, a roditelji prezauzeti. Jedno istraživanje u Hrvatskoj pokazalo je da su roditelji radnim danima u kontaktu s detetom 55 minuta. Date kapitalisti najbolji deo dana, pa ne ostane dovoljno za porodicu. Zanemarena deca postaju divlja, a brutalnost se razvija iz toga što se ne identifikuju sa drugima. Saosećajni postajemo kada u drugima vidimo sebe ili nekog svog.

* Deca se ne rađaju s tim, već se to razvija kroz vaspitanje. Kada je vaspitanje previše popustljivo?

- Deci treba ljubav i disciplinovanje. Ljubav im daje osećanje lične vrednosti, a disciplinovanje granice šta smeju, a šta moraju. Ako to ne usvoje, mora da usledi kazna. Tradicionalni vojvođanski model disciplinovanja bez pokazivanja ljubavi - stvarao je visokoproduktivne ljude, s lošom slikom o sebi. Na psihoterapiji smo shvatili da su im roditelji napravili štetu i obavestili javnost da deci treba pokazivati ljubav. Roditelji danas pokazuju ljubav, ali iz straha da ne traumatizuje dete, u svemu mu popuštaju. Ispostavilo se da su katastrofalne generacije vaspitavane po tom popustljivom modelu. Živi sam svedok toga, jer sam već 20 godina supervizor u slovenačkim popravnim domovima. Sve to stvorilo je novi model - nemoćnog roditelja.

* Gde greši taj, kako ste ga nazvali, nemoćni roditelj?

- On ne može da natera dete ni da uči. Ne ume da ga socijalizuje, a to je osnovna uloga vaspitanja, da od njega stvori samostalnu ličnost. Socijalizacija ide kroz konflikt. Frojd je dobro opisao da mala deca razmišljaju kao životinje. Oni misle da je ono što je prijatno ujedno i dobro, a ono što je neprijatno sigurno je štetno. Igrati se - to je prijatno, samim tim i korisno, a raspremiti igračke - to je neprijatno, pa sigurno i štetno. Roditelj je tu da natera dete da uradi nešto korisno, a ako ne posluša, mora da usledi kazna. Trećini dece dovoljno je reći i ona će poslušati, ali ostale moramo ponekad šljepnuti po guzi. To nema svrhe ako je mlađe od jedne i po godine, jer još nije dovoljno razumno. Dete nema empatiju, pa udara druge ljude kao što bi udarilo sto. Kada im neko uzvrati udarac, tek tada shvate da to boli.

* Stvara li fizičko kažnjavanje ličnost koja će kasnije biti sklona nasilju?

- Statistike u Engleskoj i Australiji pokazuju da su najnasilnija deca koja nikada nisu bila fizički kažnjenja. To je dete koje misli da mu je sve dozvoljeno. Nije svaka primena sile nasilje. Policajac koji obuzdava nasilnika nije nasilnik. Zato država ne sme da zabrani roditelju da primeni blagu telesnu kaznu, ne sme mu oduzimati moć. A kada se to dogodi, stasava nesocijalizovana mlada osoba koja postaje društveni problem i ne vidi problem u sebi. Neće da odraste, neće da radi, nema radne navike, ne uspeva u partnerskim odnosima i uspeva samo u svojoj porodici, jer tu ima zagarantovan položaj.

U RIJALITIJU TRAŽIMO GORE OD SEBE

* ZBOG čega su rijaliti programi toliko popularni, a najmasovnija publika su penzionerke?

- Ljudi to gledaju da bi videli gore od sebe. Navijaju za ili protiv nekoga. Čim gledaju nekoliko dana, budu uvučeni. Najbrojnija publika su usamljeni ljudi. Oni uključe TV i imaju doživljaj da nisu sami. Osećaju se kao da su stanari tog prostora. Žene imaju duži životni vek, pa su često u starosti same i društvo traže u rijalitiju.

Menja li se svest ljudi koji godinu i po stanuju u TV studiju?

- Trebalo bi da tamo provedu mnogo više vremena pa da oni na slobodi počnu da se osećaju nesigurno, kao i sa zatvorom. Ali svakako ne izađu isti kao što su ušli. Osećaju se popularno i moćno.