Relja Penezić: Nema dokaza da su mog oca Krcuna ubili

POTRAGA za ličnom slobodom bila je glavni razlog zbog koga se pre četiri decenije, kao tek diplomirani student slikarstva, Relja Penezić zaputio u svet. Prvo u Pariz, a potom i preko Atlantika - u Njujork, San Francisko, Los Anđeles. Ovaj vizuelni umetnik, posle uspešne karijere slikara, grafičara, fotografa i "multimedijalca" u SAD, i sedam godina od poslednje izložbe u rodnom gradu, u galeriji "Haos" predstavlja crteže inspirisane zen pejzažima.

Jedna od stvari koja mu je prijala u životu u inostranstvu jeste i anonimnost: kako kaže, tamo nije imalo značenje to što mu je otac bio Slobodan Penezić Krcun.

- Javno o ocu nisam govorio mnogo i nikada u političkom kontekstu, jer to skreće pažnju sa onoga što radim. Ali nisam ni izbegavao da odgovorim kada bi me nešto pitali - objašnjava Penezić, koji je nedvosmislen i u stavu da nije zbog "velike senke" oca otišao u emigraciju.

Ovog puta vratio se za izložbom koja ima i zvučni deo, a čine ga kompozicije Viktorije Jordanov, njegove životne i umetničke saputnice. Sa njom je 1975. u Gradu svetlosti, sve započeo "od nule".

- Za mene je to bila oslobađajuća atmosfera koja nije ličila na onu koju sam ostavio ovde. Kulturni život bio je tada zakrečen raznim komitetima i komisijama - priseća se Relja Penezić. - Ovde je politika bila deo ljudske sudbine: mogao si da budeš ili disident ili član partije, a ja nisam pripadao nigde. Nisam bio politički neopredeljen, već moja umetnost nikada nije bila kompatibilna sa politikom. Oslobođenje je bilo i to što u SAD postoji čitav privatni sektor u umetnosti, galerije koje funkcionišu na čistijim i slobodnijim principima. Ne izriče se sud o vašem radu, nego stav: ovo može da se proda, ovo ne može.

Reljin brat Srđan, filmski reditelj, pre dve godine dobio je ponudu da za našu televiziju napravi dokumentarac o Krcunu, u kome bi o ovom revolucionaru i političaru, tragično stradalom u saobraćajnoj nesreći 1964, svedočili i članovi njegove porodice. Projekat je, kako nam otkriva Relja, propao, a na pitanje šta bi, da mu se ta prilika pružila, ispričao o ocu, umetnik kaže:

- Svi ga se rado sećamo. Bio je izvanredan otac. Nežan, pun razumevanja. Sećam se kada me je učio da igram pingpong, to je bilo kao da je čitao priručnike nekih psihologa kako je najbolje detetu dati samopouzdanje. Bio je senzitivan.

Krcunov javni i politički život bi, smatra njegov stariji sin, trebalo sagledati u istorijskom kontekstu:

- Bio je revolucionar ubeđen da gradi bolji svet. Tada su metodi, ne samo revolucionara, bili radikalni. Bili su to posvećenici, mladi zanesenjaci. Iskreno se za tu ideju borio celog života. Do kraja. Sigurno je kasnije, kao zreliji čovek, malo drugačije gledao na sve što se odigralo. Mada, ja to ne znam. Bio sam i suviše mlad da bi mi o tome pričao u detalje. Znam iz priča drugih, a njih ima svakakvih: od toga da je bio najdivniji i najveći lider koga je Srbija imala, do toga da je bio zlikovac.

Relja Penezić smatra i da nema dovoljno dokaza da bi sam poverovao u zaveru vezanu za smrt njegovog oca:

- Ne znam. Sve je moguće. Politički život je tada bio zatvoren sistem, postojala je jedna partija i svaka disidentska ideja je mogla da bude lako diskriminisana. Oni su se unutar tog sistema lako dogovarali, a verovatno je u borbi za vlast moglo da tu dođe i do razračuna. Ne znam koliko su imali potrebu da to rade tajnim ubistvima. Mislim da su imali bolje i lakše metode. Iz nekog razloga, neko je mogao i da ima motiv da nekako našteluje automobil. Ali ono što je tu ključno, jeste da nema dokaza. Mi smo to uvek videli kao nesr eću u kojoj je naš otac poginuo, to za nas nije bio nerešen slučaj. Iako je bilo govorkanja, niko nam nikada nije pružio dokaze o zaveri. Sada postoji mnogo teorija, od kojih su neke gotovo sulude, ali me se one više ne dotiču.

U vreme kada im je otac poginuo, Relji je bilo 14, njegovom bratu 12, a sestri Vidi 17 godina. Život su nastavili sa majkom koja je bila, kako kaže, mudra i ćutljiva:

- Kao deca iz porodice u kojoj se desila tragedija, imali smo mnogo podrške od svih: prijatelja, rodbine, komšija, u školi... Nismo mi bili odbačeni. Nismo imali ni dilema da je to isto ono društvo, isti onaj svet u kome samo nastavljamo da živimo posle nečije smrti.

Beograda u kome je proveo detinjstvo i mladost, i kome najviše pripada od svih gradova u kojima je živeo, ovaj umetnik se seća kao spokojnog i komfornog mesta:

- Bez obzira na to što sam ja bio deo nekog privilegovanog sloja, činjenica je da su u tadašnjem društvu svi imali solidniji život. Kada razmišljam o tim sedamdesetim godinama, uvek kažem, nije problem socijalizam, već autoritarni sistem. Socijalizam bi u demokratiji fenomenalno funkcionisao. Nažalost, svet je danas tako ustrojen da mi jesmo u nekom polukolonijalnom položaju, u kome nismo bili. Jugoslavija je bila veća i jača i imala je mnogo više nezavisnosti.

Iako se u svom umetničkom radu služi iskustvima zena, Penezić potcrtava da je ateista. Između ostalog i zbog toga što je odrastao u porodici i zemlji koja je bila ateistička:

- Ne identifikujem se ni sa kakvim dogmama i ideologijama, ali ih sve poštujem. Nisam militantan ateista kakvih sada ima u Americi, iako se samo četiri odsto stanovništva izjašnjava tako. Oni su vrlo glasni, ismevaju hrišćane i muslimane, a to nikada ne bih radio. I ateizam je neka vrsta vere. Ipak, svi moji slikarski heroji su bili duboko religiozni. Uvek sam mislio da im to pomaže da vide jedinstveniju sliku sveta, a da je moja fragmentovana i skeptična.

Bez obzira na to, naš sagovornik ističe kako pokušava da izbegne postmodernu zamku ironije:

- I pejzaž koji radim je jednostavan, čedan žanr. Nema ko se nije bavio slikanjem prirode, od totalnog kičeraja, do remek-dela. Ali i tu čovek može da postane ironičan, da se igra ikonama ukusa, građanskog, ili nekog drugog, da pravi komentare. Meni je ovaj pristup sa zenom pomogao da budem iskren.

U stvaralačkom smislu, Kalifornija mu, kaže, prija kao sredina sa egzotičnom duhovnošću, mnogo novih religija, gurua, otvorena za svaku vrstu slobodog razmišljanja:

- Nešto za šta bi vas proglasili nenormalnim na drugim mestima, tamo možete bez ograde da kažete, naslikate. To je jedna od stvari koja je nekada bila nezamisliva, ne znam da li je još. Još dok sam bio na školovanju izbori su bili veoma isključivi: ili ćete kao slikar raditi figuraciju, ili ćete biti vrlo radikalan konceptualista. Ako se opredelite za figuraciju i tu je izbor bio sužen, jer ste morali da poštujete podneblje, tradiciju, vreme, razmišljate o srednjovekovnom srpskom slikarstvu. Meni bi sigurno postavili pitanje zašto ne razmišljam o srednjovekovnom srpskom slikarstvu, nego o kineskom. Mnogi su mi profesori još onda vrlo dobronamerno govorili da to što radim nekako ne pripada ovde.

Kada je dobio ponudu da izlaže u galeriji "Haos", koja je posvećena crtežu, prvobitno je posumnjao da će moći da se vrati ovoj bazičnoj disciplini, priznaje Relja Penezić:

- Ali, onda kada sam ušao u to, više nisam mogao da stanem. Nakon što sam u svojoj umetničkoj praksi isprobao svu modernu tehnologiju i mogućnosti koje pruža, posle celog tog puta koji sam prošao u vizuelnoj umetnosti, ovo je mi je bila neka vrsta katarze - zaključuje sagovornik.

REVOLUCIONARI U LOVU

Na pitanje kako se lično nosio sa kontradikcijom koja je pratila njegovog oca, Relja Penezić odgovara:

- Nisam imao ni jedan jedini problem sa tim i ako bih ga imao, on bi opet bilo vezan to vreme. Jedino što se meni nije dopadalo jeste što je on bio lovac. Ali svi su oni išli u lov i to im je bila zabava. Išao je, doduše, i Hemingvej u lov. To je bilo to mačo vreme kada su ti revolucionari morali da idu u lov. To bi mu zamerio danas, ali to je bilo to vreme, tako se živelo.

NEDELjNI RUČAK

Dom na pacifičkoj obali SAD pronašli su i Reljina sestra Vida i brat Srđan:

- Nismo mi zajedno odlazili, ali smo se nekako svi našli u Los Anđelesu, i onda nam je bilo drago, jer svake nedelje idemo na ručak zajedno da pričamo - kaže Relja. - Amerika je, posebno tada kada smo mi odlazili, bila najlakša za strance, posebno za one iz Evrope. Obrazovani belci tada nisu imali nikakve probleme da se uklope. Moj brat je prvi otišao, jer je kao filmadžija uvek bio zainteresovan za te holivudske narativne sklopove. Sličan razlog imala je i sestra, koja je kao sociolog htela da se bavi svetskom popularnom kulturom i tu mogla da nastavi studije. Meni su kao vizuelnom umetniku bile izazovne nove tehnologije i smatrao sam da je to mesto gde najbolje mogu da budem u toku sa promenama koje se događaju na tom polju.