Mihailo Šćepanović: Svetlost iz tmine vekova

AKO poslušamo počivšeg patrijarha Pavla da nam reči budu blage, a dokazi jaki, onda imamo dokaz da nismo skorovečernjaci, i da nam istorija ne počinje od prevratnika i slučajnika, koji u svojoj naopakoj svesti pišu istoriju za sebe, namećući nam novu geografiju obmana, da na sebe zaboravimo. Zidovi ove naše crkve pohranjuju više istorijske istine od svih kupusara pisanih za jednokratnu upotrebu. Čini se da se polako dozivamo, odnosno budimo. Iako su nas prosvetne vlasti zavodile što dalje od ove svetinje, uvek smo se odozgo sa Ždrijela krišom krstili, jer to onda nije bilo u modi. Naše pametne babe su nas slale u Donju Bijelu kod Rajkovića da nam daju "za pestotina voska", od kojih smo pravili krstolike sveće za krsno ime. Petokrakini zavetnici su nas gledali s prezirom, ali nas nisu uspeli odvojiti od srpske pravoslavne vere.

Kada je Hadži-Radovan premostio Podgradski potok, kao zadužbinu svom narodu, ostavio je zapis u kršu pored mosta: U znak zahvalnosti Bogu i ljudima, a u čast i slavu Mojkovačke bitke. Pričao mi je da mu je isti petokrakaš zamerio što je u spomenici pomenuo Boga. Premudri Radovan mu je odgovorio: "Eto, da sam zna da misliš da si viši od njega, turio bi tebe". Radovanovo je mesto danas u antologijama srpske deseteračke poezije, a njegovom sagovorniku u nakaradnoj zdravici Periše Džakova, koju Tomaš Ćorović sačuva od zaborava.

Između dva gornjobiovska mosta sve do sedamdesetih godina stolovao je veliki krst od lučevine, sve dok ga nije zgazilo vreme i ljudska nebriga. Vele Bijeljani da je od davnina odatle kretala litija do manastira, ovde, i tu se igralo i pevalo; omladina zagledala, a stari pametari - a Bijela ih je vazda imala - neznavenike sjetovali, a s pametnima misao delili. Tako je negda bilo. A onda su stigli prevratnici i odveli nas da za Đurđevdan sastaničimo na njivu Joksimovu. Danas o tome svedoče požutele fotografije i dosta sveže sećanje. Ni to im nije bilo dosta, no su, partijski odabranici, rešili da je bolje da sastančimo trinaestog jula, kad se pokosi prva trava, pa su nam odredili njivu Dragovu! Nije to mnogo potrajalo! Kolik praznik, toliko mu i trajanje.

Danas umiven manastir dočeka nas u radosti i veselju. Dobro bi bilo da svaki Bijeljanin, ma gde bio, ponese sa sobom fotografiju Igumana Isaije, sa 83. strane, iz monografije "Manastir Bijela", na kojoj Iguman biovskoga manastira sedi, ukleštene glave sopstvenim šakama, na gomili kamenja, kao ostacima nekadašnjih manastirskih konaka. Molitva i jako zapleće Amfilohijevo su nam omogućili da imamo ovo što imamo i slavimo, opomenuti, zasluge predaka.

Svaki uvid i tmine vekova će nam doneti po jednog Isaiju, odnosno njegove prethodnike, podvižnike i pregaoce, bez kojih ne bi ni nas bilo. Život nam je bio patnički i s državom, a i bez nje. Ali, i dok smo vekovima bili obezdržavljeni, bili smo pod okriljem Pećke patrijaršije i kasnije Cetinjske mitropolije. I to je bilo dovoljno da sačuvamo srpstvo, da ne zaboravimo sopstveno srpsko ime, svoj srpski jezik i njegovo pismo. Danas podeljeni srpski govorni i kulturni prostor, tuđinskom rukom razmeđen na sitne državice, uz etnički očišćene i otete prostore, daje sumornu sliku lika obeznanjenog srpskog naroda. Nekadašnji kolonizatori su nam uništili vojsku i ekonomiju, kidisali na prirodna bogatstva, a sad podmuklo jurišaju i na Srpsku pravoslavnu crkvu, kao jedinu duhovnu vertikalu ovoga naroda. Teško se možemo osloniti na unižene, do osramoćenja, državice sa bezglavim vođama, koji su zaboravili na tri preostale strane sveta, nego su ih sve preobukli u Zapad! Veli jedan biovski čoban da je gledao kako mu ovca iz buljuka ide pravo vuku u čeljusti. Pastir je sačuvo svoje stado. Samo da nam Bog podari i poživi pastire.

Mihailo Šćepanović, lingvista, o hiljadu godina manastira Bijela u Crnoj Gori