Komentar: Gospodin

Si fueris Romae, Romano vivito more, si fueris alibi, vivito sicut ibi. Novak nema mesta da na kameri ispiše celu latinsku poslovicu, ali kad je u Rimu, živi na rimski način. Kad je na drugom mestu, živi kao što se tamo živi. U Francuskoj je mesje. U Španiji senjor. Na Ostrvu ser. U Americi mister. Ali pre svega je - veliki gospodin.

Sva četiri grend slema i svi mastersi su njegovo govorno područje (uči i kineske znakove). Novak nije onaj turista koji slika "selfi" umesto da okrene objektiv ka Ajfelovom tornju. Mesje Đoković je u Parizu Parižanin. Radost zbog osvajanja Rolan Garosa podelio je sa gradom, u intimnoj vožnji pored Trijumfalne kapije.

Na Vimbldonu kažu da je njegov engleski bolji od Marejevog, a nije to samo šala na račun Endijevog škotskog akcenta. Sa Bekerom priča na nemačkom. Sa Vajdom na osnovama slavenoserbskog. A sa Srbima - govorom tela.

Slika visoko podignute pesnice govori više od hiljadu reči o borbi u ringu koji je za njega od početka bio nagnut tako da ga rivali lakše sateraju uz konopce. A sada, "čovek od sto miliona" zadaje udarce kao "devojka od milion dolara" koja mu aplaudira s tribina. Kao Hilari Svonk dobija Oskare za nokautiranje teniskih "teškaša" u tri-četiri runde. Pridobio je publiku, pa mesto u istoriji ne gravira više kao Džerard Batler u "300", sam protiv svih.

Ako je Klint Istvud zvezda "vesterna", Novak je ikona "isterna". Filmova niskobudžetne produkcije iz jugoistočne Evrope koji kupe nagrade na svim festivalima. "Kup musketara" je kao kanska "Zlatna palma". Odjavna špica iz Pariza gde Đoković zatvorenih očiju peva "Bože pravde" dok se vijori naša trobojka govori da je u Rimu Rimljanin, ali u svetu, uvek i svuda - Srbin.