Radoš LJušić: Bataković darovit prepisivač

U opštoj pomami za visokim zvanjima, naš svet je pokazao da nema nikakvu zadršku. Srpska intelektualna elita temeljno je uzdrmana knjigonajavljivačima, kupovinom diploma, plagijatima, lošim magistarskim i doktorskim disertacijama, ne samo na privatnim već i na državnim fakultetima. U ovaj bedni koloplet spadaju i dela za koja se može reći da su prepisivačka, a napisana su da bi njihovi autori stekli neko od teško dostižnih akadem(ij)skih zvanja. Jedna u nizu takvih knjiga jeste knjiga Dušana Batakovića, direktora Balkanološkog instituta SANU - The Foreign Policy of Serbia (1844-1867). Ilija Garašanin's Načertanije, Belgrade 2014.

Batakovićeva knjiga najavljena je kao "prekretnička monografija u našoj istoriografiji", "naučno delo u najboljoj tradiciji evropske istoriografije", napisana pošto je "autor detaljno proučio građu iz arhiva Adama Čartorijskog u Krakovu, rastumačivši više od dve hiljade strana dokumenata na francuskom jeziku" ("Politika", 10. april 2016).

Da li je izrečena tvrdnja tačna i da li je ova knjiga vredna pohvale preko svake mere?

Iako autor navodi u bibliografiji sedam arhivskih ustanova, napomene sa iskorišćenim neobjavljenim dokumentima, ako se izuzme Arhiv Čartorijskog, nema nijedne! Navođenje nekoliko signatura iz stranih arhiva preuzeto je iz literature, a što se tiče dve naše bogate zbirke dokumenata za ovu temu, Fond Ilije Garašanina (Arhiv Srbije) i Hartije Dragoslava Stranjakovića (Arhiv SANU), povesnik nije konsultovao pri radu na ovoj u mnogo čemu spornoj knjizi. Evo kakvu sliku pružaju Batakovićeva arhivistička istraživanja prikazana u procentima. Ukupan broj napomena u ovoj knjizi iznosi 356, od toga se u 14 navode strani arhivi. Ako se odbiju tri napomene sa preuzetim signaturama, ostaje ih 11 i sve su iz davno istraženog Arhiva Čartorijskog, dakle, svega tri procenta! Gde nestade "više od dve hiljade strana dokumenata na francuskom jeziku", upitaće se svaki čitalac. Arhivska podloga za knjigu o Načertaniju i spoljnoj politici Ilije Garašanina nedopustivo je oskudna.

Literatura je dobrim delom selektivna, što se vidi iz bibliografije i napomena. U bibliografiji Bataković navodi šest svojih monografija, od kojih četiri nemaju nikakve veze sa Načertanijem i spoljnom politikom Srbije i 11 članaka i studija! Daleko ozbiljniji istraživači od njega predstavljeni su sa mnogo manje radova: Vladimir Ćorović sa četiri knjige i dva članka, Vladimir Stojančević i Radoš Ljušić sa po tri knjige i pet odn. jednim člankom. Jedino je Dragoslav Stranjaković dobio pravo da bude dostojno predstavljen. Valja istaći da se Bataković prvom polovinom 19. veka nikada nije istraživački bavio i da je njegov doprinos srpskoj povesnici ovog vremena sasvim neznatan i neuporediv sa prethodno pomenutim istoriografima. Selektivnost se vidi i po tome što jedna od najboljih knjiga posvećena ovoj temi nije iskorišćena, čak ni navedena u bibliografiji: Miloš Blagojević, Dejan Medaković, Radoš Ljušić, Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, I-III, Novi Sad 2000/1.

Bataković najradije citira sebe, čak i kada se radi o srednjovekovnoj srpskoj povesti, kojom se nikada nije bavio. U jednoj napomeni, prvo je citirao sebe pa Mihaila Dinića, na temu pada Srbije i Bosne pod Turke! Ovakav postupak nedopustiv je kod iole ozbiljnijih istraživača.

Posmatrajući popis literature i način citiranja u napomenama, stekao bi se utisak da je Bataković daleko najpoznatiji i najplodniji srpski povesnik 19. stoleća. Da nije tako, znaju i osrednje obavešteni istorici.

Načertanije Ilije Garašanina objavljeno je na srpskom jeziku više puta, ali se tri izdanja posebno izdvajaju: Milenka Vukićevića (1906), Dragoslava Stranjakovića (1939) i Radoša Ljušića (1993). Ovaj dokumenat publikovan je još na pet jezika: mađarskom, engleskom, francuskom, nemačkom i ruskom. Ova bitna činjenica ne može se saznati čitanjem Batakovićeve knjige, jer ona nedostaje, a morala je da bude jedna od autorovih znanstvenih obaveza, budući da je knjiga prvenstveno namenjena stranoj čitalačkoj publici.

Bataković je preveo Načertanije a da nije naveo sa kog od tri prethodno navedena teksta je izvršio prevod. Upoređivanjem Batakovićevog prevoda sa tri prethodno pomenuta, lako je utvrditi da je autor iskoristio moj preuređen i dopunjen tekst Načertanija, istina sa ne velikim i značajnim dopunama i izmenama, ali dovoljnim da se utvrdi autorova nekorektnost, njegov poznati prepisivački manir. Za razliku od njega, a u skladu sa davno ustaljenim pravilima, ruski istorik Konstantin Nikiforov, u svojoj knjizi o Načertaniju (2016), navodi da je prevod na ruski jezik učinjen prema mom priređenom tekstu.

Ono što ponajviše nedostaje ovoj knjizi jeste temeljna analiza Načertanija, umesto koje je autor ponudio nekoliko odavno poznatih konstatacija. On je opširnije pisao o Savetima Čartorijskog, Planu Zaha, čak i Štrosmajerovom predlogu Garašaninu (1867) nego o Načertaniju. Najveći deo knjige posvetio je događajima od ranog srednjeg veka do nastanka ovog dokumenta, da bi, posle kratkog osvrta na Savete, Plan i Načertanije, usledio praznjikav tekst o njegovoj primeni do 1867. godine. Struktura knjige je u neskladu s naslovom, te ostavlja utisak promašene teme!

Sasvim oskudan u arhivskim istraživanjima, ali sa vrlo istančanim smislom za prepisivanje tuđih rezultata, Bataković slovi za kabinetskog istorika koji retko radi u arhivima. U celini zavisna od prethodnih arhivskih istraživanja srpskih i inostranih istoriografa, Batakovićeva knjiga nije "prekretnička monografija" i nije u "tradiciji evropske istoriografije", već je dobar primer moderne resavske prepisivačke škole u lošem smislu.

P. S. Opširna kritika knjige izaći će u jednom stručnom časopisu.