Dr LJubivoje Stojanović: I posle Tita mi(t)

SEĆAM se, bio sam maturant te 1980, i baš 4. maja u vreme objavljivanja Titove smrti našao sam se u Tašmajdanskom parku.

Ono što mi je ostalo duboko urezano u pamćenje je postupak jednog starijeg čoveka koji je sedeo sa dvojicom svojih poznanika. Kad je čuo vest o smrti ustao je i krenuo prema Crkvi Svetog Marka govoreći da će se brzo vratiti. Kada su ga sagovornici upitali gde je bio, odgovorio je da je otišao da upali sveću za pokoj duše Josipa Broza. Na prigovor da se radi o pripadniku druge konfesije ili čak i ateisti, on je odgovorio da Bog sabira bolje i drugačije od sebičnih ljudi.

Sve ovo sam slušao sedeći u blizini njihove klupe i ovaj razgovor ostao je do današnjeg dana duboko u meni. Nedugo posle ovoga, na Đurđevdan sam bio gost na krsnoj slavi gde je domaćin paleći sveću prozborio: "Hvala ti, Sveti Đorđe, ubio si još jednu aždaju!" To me je zbunilo, ali nisam reagovao iz pristojnosti i poštovanja prema starijem. Sebi zameram odavno što nisam uputio čoveka u stvarnost vere, bez ulaženja u ideološke sukobe.

Kroz ova dva događaja prelama se slika podeljene Srbije o jednom čoveku koji je mnoge okupirao, svejedno kao podanike koji ga obožavaju ili buntovnike koji ga satanizuju. Ta okupacija u pojedincima traje do današnjeg dana i prenosi se sa kolena na koleno.

Kako se osloboditi toga?

Neumesno je bilo koga satanizovati ali je besmisleno od ljudi praviti idole, jer u oba slučaja čovek sam sebi uskraćuje stvaralačku punoću. Ono što bi savremeni hrišćani koji su iskusili "svetliju budućnost" koju je obećavao "najveći sin svih naroda i narodnosti" trebalo da znaju jeste da nikako ne smeju da podležu površnosti i jednostranosti.

Na samom početku hrišćanske istorije velika prepreka u njihovom životu bio je kult imperatora čijem kipu su se klanjali podanici. Hrišćani su to prepoznali kao akt samoponiženja bez smisla i cilja. Njihov odgovor bio je kratak i jasan: imperator nije Bog! Samo snagom te odlučnosti uspeli su da prevaziđu i pobede nasilje onovremene ideologije koja je postala svojevrsna religija. To iskušenje se neprestano događa u istoriji, na našim prostorima bilo je posebno intenzivirano u drugoj polovini dvadesetog veka.

Tada je kulminirao kult ličnosti, rođendan diktatora "doživotnog predsednika" slavljen je kao dan rađanja novog božanstva, iako se nije ni znalo da li je to stvarni datum njegovog rođenja. Svejedno, važno je da se ustoliči novi idol. Nažalost, hrišćanska reakcija bila je ideološka u mnogim slučajevima, retko kad osmišljena razlozima vere koja nas oslobađa od idola. Tako da je došlo do stvaranja paralelnih idola, što je bio veliki teret za crkvenu punoću vere. Posle toga pod parolom - "I posle Tita - Tito", živeo je kult još kratko, a idolopokolnici su se posvađali u nameri da svako ko ima više "staža" i sam postane idol. Nažalost, ovde se nije čuo glas hrišćanske savesti dovoljno jasno, da li zato što je bio tih ili što su nekima uši otežale, ostaje da se proveri pre nego što se bilo šta zaključi.

Poslednjih godina slušamo pojedince kako žale za prohujalim vremenima ne znajući da tako dodatno uvećavaju narastajuću nemoć zajednice i pojedinaca. To je nestvaralački postupak neodgovornih ljudi koji misle da nedelatnim pričanjem i neosnovanim pretpostavkama mogu projektovati sadašnjost i budućnost. To je hod unazad koji zagovaraju svi oni koji umesto da stvaraju bolje uslove samo žale za nezasluženim ugodnostima u kojima su se zatekli. Zavedeni neisceljenim strahom od diktatora i opterećeni potrebom da budu lojalni ideologiji jer je to bilo isplativo u ono vreme, ne vide da su onovremenom bahatošću potrošili budućnost svojoj deci. Sad je ta budućnost surova sadašnjost koju treba živeti odgovorno i bez bilo kakvih pritisaka i sukoba zbog različitosti mišljenja.

Bilo bi dobro kada bi svako razmišljao o tome kako može doprineti razrešenju teške situacije u kojoj smo. Svaka površnost i jednostranost ovde su nepotrebne jer obesmišljavaju stvaralačke porive. Posebno su neumesne prozivke na ideološkoj osnovi, prošlo je i ne povratilo se više nikad vreme progona neistomišljenika. Od nas samih zavisi da li će ova lepa želja postati životna stvarnost. Ne treba se baviti zlonamerno time što smo morali svi odreda da stavljamo pionirske marame oko vrata, a nismo smeli da nosimo krstiće. Ako bi bilo tako onda bismo se poistovetili sa onima kojima prigovaramo, što je najveći promašaj u stvaralačkom postupku. Svemu treba naći mesto, što je za muzej neka bude u muzeju, što je za arhivu, pozorište, naučno istraživanje, pravne procese neka bude na svom mestu.

Svejedno je da li će neko obeležavati ili negodovati nekog sledećeg 4. maja ili 25. maja, važno je da svi budemo slobodni od potrebe da se sukobljavamo zbog različitosti. Važno je da se više ne opterećujemo funkcijama i funkcionerima, da i oni i mi razumemo da smo svi ljudi koji bi trebalo da daju sve od sebe za boljitak drugih. Dobro bi bilo da više nikad ne zaboravimo da je najbitinije kako ko radi ono što mu je povereno od drugih. Tada nećemo obogotvoravati ljude i funkcije, bićemo odgovorni stvaraoci u svemu.

Dr Ljubivoje Stojanović, protojerej