KOMENTAR: Vrtić

VASPITAČKI posao je božanski - njime se stvaraju ljudi.

Koliko snažno zvuče reči jednog od prvih naših pedagoga Sretena Adžića, s kraja 19. veka. Danas bi on, koji je jedno vreme bio i prosvetni inspektor u Subotici, sigurno imao pune ruke posla.

Muka vaspitačice i samohrane majke Nataše Kljajić, suspendovane jer joj je pozlilo tokom radnog vremena, pokrenula je lavinu pitanja koja su gurana pod tepih. Kažnjena je jer je otišla s radnog mesta, a šta bi se desilo da je u takvom stanju ostala da radi s decom? Ko bi bio kriv da joj se, ne daj bože, nešto gore desilo?

Šta se to zbiva sa strukom za koju su sinonimi toplina, ljubav, strpljenje, poverenje, humanost? Zar onako kako se odnose prema najmlađima, vaspitači i rukovodstvo obdaništa ne treba da se ponašaju i jedni prema drugima?

Na ova pitanja zvaničnih odgovora nema. Niti je iko želeo da se udubi u frapantan podatak da su za svega nekoliko meseci u Subotici suspendovane čak 32 vaspitačice. Sličnih situacija verovatno ima i u drugim gradovima. Ali se o njima ćuti. Uglavnom iz straha.

A Nataša nije ni mogla ni smela da zaćuti. Jer, sa 3.500 dinara koliko prima, dok je na suspenziji, ne može da hrani svoje dvoje dece. Njen primer je samo grudva u lavini koja godinama urušava ne samo sistem predškolskog obrazovanja, već celo naše društvo u ovoj tranzicionoj idili.

Uz "med i mleko" koje je poteklo, dobili smo na hiljade malih diktatora u svim oblastima, koji svojim bičevima šibaju podređene, ali i dodaju gas poretku koji u radniku vidi samo puku brojku. A svaka ta "brojka" ima svoje ime i prezime. Svoju muku i svoj život. Život u kojem joj se uskraćuje pravo čak i da se razboli.