Radoš LJušić: Narod heroja i udovica

U mitskoj proslavi svojih poraza Srbi se neprestano utrkuju sami sa sobom. U vertikali mitskih simbola poraza dva su stalno isticana kao nesporna, početni i završni - Kosovo polje i Jasenovac. Treći, koji trenutno obeležavamo na najvišem državnom nivou, nikada nije tumačen kao poraz već kao primer izuzetnog herojstva celog jednog naroda. Reč je, naravno, o golgoti Srbije ili Albanskoj golgoti.

Ganula me je jedna mitska neistina koju sam čuo na "Dnevniku" RTS od jednog mladog istoričara, koja se inače često i svuda ponavlja - da je "ceo narod prešao preko Albanije"! Nesporno je da mladi povesnik, i svi koji za njim kao papagaji danima ponavljaju ovu neistinitu tvrdnju, znaju da je većina stanovništva ostala u okupiranoj Srbiji. Sintagma "ceo narod" potrebna je da bi se mitski prelazak preko Albanije učinio još moćnijim i veličanstvenijim, kao da on to nije i bez nje.

Ostajem privržen svojoj oceni da vlada Kraljevine Srbije nije organizovala Vidovdanski atentat u Sarajevu 1914, ali da je mogla i morala da ga spreči, zarad svojih interesa i spasa države i naroda, makar i privremeno. O tom kontroverznom događaju dugo će se još u istoriografiji voditi polemike, i ozbiljne i uvredljive.

Simboli onog vremena, druge godine rata, 1915, ostali su nepromenjivi i u stogodišnjoj proslavi jubileja. I u Kraljevini Jugoslaviji i danas svi uglas pevamo istu pesmu, ranije uz gusle, danas uz mikrofon. I samo je u tome razlika, sve ostalo je isto: herojski otpor nadmoćnijem neprijatelju, neherojska odluka da se na Kosovu pruži poslednji otpor neprijatelju, odluka o herojskom povlačenju preko Crne Gore i Albanije na Jadran, nadljudski napori vojske i civila preko albanskih planina (što je nadmašilo dotadašnju slavu Hanibalovog prelaska Alpa)... Sve je tačno i ponavlja se iz godine u godinu, a niko da spomene tri važna i opominjuća momenta.

* Prvo - Koliko je ljudi izginulo povlačeći se preko Crne Gore i Albanije? Da li se ta narodna nesreća mogla izbeći i kako, a broj izginulih smanjiti?

* Drugo - Da li su srpska vojska i vlada imali razrađen plan koji je zadirao i u najgoru moguću situaciju - poraz? Da li je predviđena bilo kakva mogućnost primirja, časnog mira ili, u krajnjem slučaju, kapitulacije? Podsećam da se od 1915. do danas neprestano ističe neprijateljeva vojna nadmoć, pred kojom se moglo položiti oružje, kao, na primer, francusko pred Nemcima u Drugom svetskom ratu.

* Treće - Vrhovna komanda je još od početka ratnih operacija 1915. računala na povlačenje prema Solunu i spajanje sa savezničkom vojskom, a Albanija nije dolazila u obzir (general Živko Pavlović). Kada je već doneta retko pametna odluka da se na Kosovu ne daje poslednji otpor, koji bi se završio potpunom katastrofom, ko je odlučio da se krene na put potpune neizvesnosti, u Albansku golgotu? Naglašavam, da zbog hitnosti izazvane brzim prodorom neprijatelja - Nemaca, Austro-Ugara i Bugara - nije bilo ni vremena da se napravi plan o tome da se vojska i deo naroda što bezbednije prebace do mora.

Sva tri pitanja moraju se posmatrati u sklopu osnovne ideje - odbrane otadžbine. Nimalo manje važno pitanje jeste čuvanje stanovništva i njegovo neizlaganje preteranoj pogibiji. Država sa desetkovanim stanovništvom je država masovnih grobalja, pustar i šikar. "Ukoliko ostane Srbija, bojim se da ubrzo neće biti više Srba", primetio je general Mondezir. Albanska golgota je "masovna grobnica neprebrojanih ljudi", napisao je najbolji znalac Srbije u Prvom svetskom ratu Andrej Mitrović. Kada je doneta odluka o povlačenju, o posledicama niko nije razmišljao.

Roman Danka Popovića Udovice njegovo je najbolje delo koje najtačnije i najbolnije predstavlja srpsku istoriju 19. i 20. veka. Udovice, srpske žene - majke, bake i prabake - bile su u ovom periodu skoro neprimećeni mitski simbol srpskog herojstva, jer ih je bilo onoliko koliko je izginulo njihovih muževa, a ta brojka je zastrašujuća. Koliko je bilo izginulih muževa i unesrećenih udovica, srpska istoriografija nikada nije utvrdila, a izginuli muževi su ponos srpskih brojnih ratova, a udovice su nosilac srpskog društva u vreme mira. Srbi su podigli spomenik konju, volu i trubi, udovici još nisu! Zašto ćute srpske feministkinje?

Demografske katastrofe iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, iz Prvog i Drugog svetskog rata su nenadoknadive i od njih će bolovati srpski narod va vjeki. Stoga su neodgovorne i netačne tvrdnje drugog mladog povesnika, češće izgovarane na televiziji ovih dana, da se srpski narod posle 1918. "brzo regenerisao i obnovio". Spremamo li time još jednu mitsku zabludu?

Srbija je 1915. vodila rat protiv tri države: Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske, a Crna Gora samo protiv Austro-Ugarske. Obe su pružale herojski otpor, ali su Crnogorci poklekli pred austro-ugarskom vojskom i nekoliko dana posle bekstva kralja Nikole potpisali kapitulaciju, da bi, koliko-toliko, spasli preostalu vojsku i narod. Niko i nikada ih nije optuživao zbog čina kapitulacije, koja je za sobom nesumnjivo ostavila posledice, ali one su bezbolnije od katastrofalnog poduhvata srpske vojske i naroda poznate kao Albanska golgota.

"Bolni tragovi istorije moraju da se prihvate...", pouči nas britanski pric Čarls i vrati se preko Podgorice i Prištine u svoje Ujedinjeno Kraljevstvo. On je posetio četiri države, dve nisu postojale 1915. (Hrvatska i Kosovo), dve jesu (Srbija i Crna Gora). Svim državama prestolonaslednik je poklonio istu državničku pažnju i poštovanje, bez obzira na događaje iz Prvog svetskog rata. Prinčeva poruka je više nego jasna - priznajte i prihvatite poraz iz 1999. i odreknite se Kosova i Metohije! A Srbi su ga dočekali "kao kralja", napisa jedan ugledni novinar.

Možda se odgovor na iznete ideje i dileme može potražiti u pitanju: da li bi Britanci preplivali Atlantik na putu do Amerike da su Nemci uspeli da se iskrcaju na britansko ostvro, kao što su Srbi prepešačili Crnu Goru i Albaniju na putu do Jadrana?

Radoš Ljušić, istoričar