Zašto su se Srbi turčili?

Srbi su se turčili dragovoljno, jer da nisu, danas ih uopšte ne bi bilo na ovim prostorima. Nasilnom islamizacijom svi bi u samo dve-tri generacije bili prevedeni u muhamedanstvo. Srbi su rado menjali veru jer su ih u islamu čekale poreske olakšice i napredovanje u službi, a glavni motiv za turčenje bilo je srpsko uverenje o nepobedivosti Osmanskog carstva. Jednostavno: verovali su da ovoj imperiji nema kraja. Islamizacija je bila stvar porodičnog dogovora i plana za budućnost.

Ovo je pre pet meseci izneo u tekstu pod naslovom "Otomanske tajne o Srbiji" mladi istoričar dr Srđan Katić iz Beograda, a objavile su "Novosti".

Katić je, naime, prethodno proveo dve godine u Istanbulu i prevrnuo mnogobrojne papire u turskim arhivima, za koje kaže da su savršeni i da poseduju više miliona dokumenata o Srbima, u kojima je zapisana naša istorija od Maričke bitke 1371. do Drugog balkanskog rata 1913. godine.

Spisi su apsolutno objektivni, naglasio je više puta dr Katić. Tekst su potom preneli i neki sarajevski portali, uz cinične komentare da su Srbi konačno počeli da prihvataju svoju pravu istoriju. Katić je još naglasio da su Srbi bolje i s više poštovanja prikazani u turskim nego bečkim i dubrovačkim arhivima, na primer. Tako Turci za Srbe navode da su živeli na mnogo većem prostoru nego što nam germanska istorija priznaje i da u ono doba nisu bili samo roblje nego i zakupci državnih poseda, rudnika, solana, skela i carina. Da je, na primer, Skadar oko 1000. godine bio glavni srpski grad.

Reakcije na ovaj tekst među srpskim istoričarima su bile mlake i oprezne, uz komentare da sve treba pažljivo pregledati, a u čitalačkoj javnosti su se mogli čuti svakojaki komentari. I ovakvi: da je za Srbina bolje da ga Turčin i muči nego Latin uči, da Srbe nisu ugnjetavali Turci već poturice, da smo jedino u istoriji bili složni kad smo bili pod Osmanlijama.

Jer, da smo svi mi Srbi tada prešli na islam, ostali bismo jedinstveni i bili bismo samo Srbi islamske veroispovesti, a ovako smo razdrobljeni na austrougarske katolike, osmanske muslimane, vizantijske pravoslavce itd.

Pogledajmo sada šta je o ovim pitanjima govorio Ivo Andrić, kada ga je 10. 10. 1962. godine primio Josip Broz da mu uruči Orden Republike sa zlatnim vencem, nakon što je pisac dobio Nobelovu nagradu.

Tom divanu s Titom, koji je organizovao Dobrica Ćosić, prisustvovali su J. Veselinov, K. Crvenkovski, D. Ćosić i Bogdan Crnobrnja, koji je kao Brozov sekretar i zabeležio Andrićev monolog.

Na Titovo pitanje šta novo priprema, Andrić je kazao da piše roman o ličkom poturčenjaku iz Plakog, Omer-paši Latasu, koji je 1852. poklao begove u Bosni i ugušio 16 buna u Carevini. Govoreći o turskoj vladavini u Bosni, Andrić, prema stenogramu, doslovno kaže da turska okupacija u prvoj fazi nije bila nečovečna, iako je svaka okupacija teška, ali da mi Turke pamtimo najviše iz njihovog dekadentnog doba. Potom Andrić Brozu objašnjava da kada bi običan čovek primio islam u Turskoj, čak i kao rob, mogao je postati i maršal u njihovoj vojsci.

- Gde je to drugo bilo moguće? - zapitao se nobelovac pred živim maršalom, dodavši da su u mnogim zemljama postojale razne prepreke u tom pogledu. Na Ćosićevu opasku da na Turke rđavo gledamo iz današnje perspektive zbog janjičara i danka u krvi, Andrić odgovara: - I na Zapadu su vrbovali mlade ljude i činili isto što i Turci s janjičarima. Šta su, do janjičari, bili arditi u Italiji ili pripadnici SS u Nemačkoj? Bez obzira na poreklo, kod Turaka je bilo nešto slično kao i u Americi: čovek je mogao postati sve za što je imao sposobnosti. Nije trebalo da bude plemić.

Andrić je pred Brozom svoje izlaganje o Turcima i turčenju završio citirajući jednu narodnu izreku, koja bolje od istorijskih knjiga govori o Bosni i Srbima uopšte:

- Otac mi klanja, majka mi se krsti, a ja gledam pa se kamenim. Eto, to je naša povest - kazao je uzbuđeni Andrić.

Na to je Broz rekao da mu je predsednik Turske Bajar pričao kako se 5.000 Srba, pod komandom despota Stefana Lazarevića, 1402. u bici kod Angore (današnja Ankara) borilo na turskoj strani protiv Ugara. Bezumno hrabro do izginuća, nakon što su sami Turci napuštali megdan ili se predavali. I šta sad? Je li došlo vreme da nam Turci (is)pišu istoriju od 542 godine ropstva pod njima (od Maričke bitke do Drugog balkanskog rata) u kojem će turčenje biti prikazano kao promena političkog uverenja i prelazak u drugu partiju, janjičarstvo kao odlazak s plavim šlemom na glavi u mirovnu misiju, a danak u krvi kao dobijanje Fulbrajtove stipendije, na primer.

A što se Andrića tiče, ostaće enigma je li on baš rekao sve ono što je Crnobrnja zapisao. A ako i jeste, pošto je voleo da govori ono što uši preko puta žele da čuju: ono što je napisao i do tada i posle je (po)brisalo reči izgovorene pred Brozom. A napisano je oduvek i jače i tačnije od izgovorenog. Pogotovo u Andrićevom slučaju.