Dr LJubivoje Stojanović: Lekcija male Ružice

Pre nekoliko dana obratio mi se moj prijatelj s molbom da u "Novostima" "problematizujem njegov slučaj" koji je vezan za neutemeljena potraživanja pojedinaca iz nekih posredničkih agencija i advokatske kancelarije u vezi sa njegovom prodajom i kupovinom nekretnina.

Rekao sam mu da je to tema za Advokatsku komoru, Zaštitnika građana, Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti i druge institucije, a ne za bilo koju rubriku u novinama. Po izrazu lica video sam da ga moj predlog nije oduševio. Zbog toga sam razgovor preusmerio na lepšu temu. To je, zasigurno, priča o našoj deci. Posebno u njegovom slučaju, jer on je posle višegodišnjeg čekanja dobio devojčicu. Zbog toga sam ga upitao kako je ona i koliko on može da prati njeno odrastanje.

Njegovo ozareno lice jasno je pokazivalo promenu njegovog početnog stanja nabolje, a odgovor je to i potvrdio. Rekao je: - Hvala Bogu, dobro je! Svaki dan naučim od nje nešto novo. Eto, pre neki dan me je posebno iznenadila i obradovala. Zamisli, meni je nekako čudno ispala iglica sa sata koja drži metalni kaiš. Nisam mogao nigde da nađem i kupim taj deo. Prekjuče, dok sam je pridržavao na ljuljašci gde je uživala u ljuljanju, primetio sam nešto slično izgubljenoj iglici. Brzo sam dohvatio uočeni predmet i video da je to zaista iglica koja "rešava" moj problem. Veoma sam se obradovao.

- Ali to je kratko trajalo. Ružica me je opomenula: "Tata, to nije naše! Ostavi, neka nađe čika koji je izgubio! Nije dobro da uzimaš tuđe stvari a da ne pitaš da li im trebaju!"

Zastao je, obojica smo ćutali promišljajući reakciju deteta na postupak koji bi u nekim slučajevima prošao neprimećeno. Metodom ignorisanja prigovora mnogi bi, nažalost, uradili po svome, ne razmišljajući o tome koliko loše deluje njihov postupak na dete. Ovaj odgovorni otac poslušao je svoje dete, odustao je od prisvajanja izgubljenog predmeta koji je našao. Vratio je nađenu iglicu od tuđeg sata na mesto gde je bila.

Pitam se koliko sličnih događaja prođe bez reakcije i komentara, a sa sobom proizvode mnoge teške posledice. Može neko reći da je ovo nešto što ne bi trebalo tretirati kao ozbiljnu temu jer opisuje "nebitnu" raspravu. Mislim da nije tako, jer zbog mnoštva "nebitnih" sitnica često dolazi do sledbeničkog pasivizma u svim društvenim odnosima koje diktirauju najagresivniji pojedinci.

Previđanje "običnih" ljudi i događaja preti da sve obesmisli opasnom masifikacijom koja ugrožava do besmisla kako ličnost tako i zajednicu. Stvara se neki čudan "elitizam" u kome nema mesta za stvaralačku odgovornost svakog čoveka pošto se za neprikosnovena pravila proglašavaju zaključci "velikih" bez prava "malih" na stav i mišljenje.

Promena na licu i u stavu oca koji je došao na razgovor pod teretom nelagode zbog ljudske drskosti nekih "važnih" samoproglašenih društvenih faktora, uverila me je da smo slobodne ličnosti samo onda kad smo sposobni da volimo na pravi način. Snagom svoje roditeljske ljubavi uspeo je da se izdigne iz stanja strogosti i neprihvatljivosti onoga što mu dete prigovara. Poslušao je savet svoga deteta i odustao od prisvajanja tuđeg, iako bi rešio problem nedostajućeg dela koji nije mogao nigde da kupi. Uvažio je mišljenje deteta i tako pokazao stvarnu odgovornost u vaspitanju. Nije objašnjavao šta rešava uzimanjem nađenog dela za sat, razumeo je da je mnogo bolja poruka koju saopštava detetu to što doprinosi njegovoj svesti o poštenju i dobroti.

Moguće je da čovek koji je izgubio nikada nije ni potražio iglicu, jer je imao sreće da kupi zamenu. To ne bi trebalo da izaziva naš zaključak da je otac mogao slobodno da uzme ne obazirući se na dečije reči. Ovde je reč o vrednosnom sistemu, a ne o vrednosti nađenog predmeta.

To čine, zasigurno, i mnoga druga deca, samo mi to ne želimo da primetimo i uvažimo. Hristos nas je odavno i zauvek poučio da je važno da svako "bude kao dete" - čist i dobronameran, nesebičan.

Rekao je još:

"Ako deca ućute, kamenje će progovoriti!" Ne previđajmo sve to mi koji se zovemo hrišćani, jer samo na takav način možemo biti prema svima dobronamerni.