Goran Nikolić: I Nemci ispijaju kafe

"ZAŠTO neke države proizvode toliko više vrednosti po glavi radnika od drugih?" Studija o tom važnom pitanju urađena je na uglednom Stenford univerzitetu. Glavni i suštinski razlozi su zato što imaju znatno više stope investicija u znanje, i zato što koriste inpute sa veoma visokim nivoom produtkivnosti.

Naime, ključne su institucije i državna politika. Blizina Zapada je veoma značajna jer ona pomaže usvajanju dobrih institucija, odnosno izgradnji kvalitetne infrastrukture u tim zemljama.

Često možemo da čujemo i pročitamo ustaljene mitove o skandinavskim modelima, islandskim rešenjima, irskom čudu, baltičkim tigrovima, nemačkoj produktivnosti... Uprkos očevidnim razlikama, baš svi ti mitovi imaju i nešto zajedničko - njihova svrha jeste da se ljudi što više distanciraju i udalje od sagledavanja stvarnog procesa koji se upravo odvija.

U tim stalnim nastojanjima eksploatiše se temeljna ljudska potreba za razumevanjem u kombinaciji s modernim pristupom "brzog razumevanja". Jer, što je "objašnjenje" kraće, jednostavnije i "zvučnije", brže se i prenosi, pa samim tim ima i fatalne posledice za šire razumevanje ekonomskih procesa koji realno postoje.

Rasparčavanjem poznatog i ustaljenog mita o lenjom srpskom narodu daje se mogućnost za jaču solidarnost i racionalnije donošenje odluka o sudbini ekonomije naše države. Pomenuti mitovi primarno nastaju najpre u gornjem sloju političke i finansijske strukture koja ima direktan interes u razbijanju stvarne nezavisnosti država periferije (kako bi to nazvao Valerštajn) i prisiljavanja nekog celokupnog naroda na finansijski kolonijalizam.

To što, na primer, prosečan radnik u Srbiji često pije kafe i satima je na "Fejsu" ili "Tviteru" (ili ko zna šta radi za kompjuterom) ne znači da nije isto tako i u nemačkom javnom sektoru.

Produktivnost radnika direktno je vezana za samu infrastrukturu zemlje, vrstu industrije koju data zemlja poseduje (npr. ako pravite automobile visoke klase naravno da imate višu produktivnost nego berači malina), ali i politički uticaj (kao ključan element u snazi izvoza).

Na primer, indikativno je da su tokom prošlovekovnog Hladnog rata jedine države koje su mogle da se pohvale snažnim ekonomskim usponom bile američki saveznici na kritičnim tačkama planete (koje su bile u funkciji strategije obuzdavanja Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika): Koreja, Japan, Hongkong, Tajvan, Izrael, Finska...

Privrede razvijenih zapadnih zemalja strukturno se razlikuju od onih država u kojima još vlada divlji kapitalizam. Dakle, to što Grci rade više od Nemaca nikako im ne garantuje i da će imati veće plate i viši životni standard. Grčka pretežno živi od turizma; Grci rade mnogo, ali zato dosta slabo nešto stvaraju i izvoze, pa se njihov rad, praktično, i ne vidi.

Takođe, dok je u zapadnom svetu više nego normalno da veći deo profita određene kompanije završi u novčanicima i na računima zaposlenih, u zemljama divljeg kapitalizma situacija je obrnuta, i najveći deo kolača ide u ruke vlasnika.

Goran Nikolić, Centar za strateške alternative