Kako smo reformisali školstvo

POVODOM nedavno objavljena dva članka profesora dr Radoša Ljušića u "Novostima", a u vezi sa osnivanjem i radom privatnih fakulteta u Srbiji, nakon ćutanja dužeg od jedne decenije, osećam potrebu da javno progovorim o izvesnim problemima na koje sam bezuspešno ukazivala kao ministar prosvete u vladi dr Vojislava Koštunice, od marta do septembra 2004. godine.

Dakle, po službenoj dužnosti u naznačeniom periodu predsedavala sam sednicama Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja. Podsećam da je reč o instituciji koja treba da donosi najznačajnije odluke i da se bavi strategijom visokog obrazovanja, a čiji je osnivač Vlada Republike Srbije. Prema postojećoj zakonskoj regulativi u njenom sastavu su se po funkciji nalazili rektori i prorektori univerziteta u republici i još deset članova koje je imenovala Vlada.

Male plate i mizerni honorari za naučne publikacije i projekte počeli su da ispoljavaju svoje ružno lice. Razumljiva i opravdana potreba fakultetskih profesora da poprave svoju loš materijalni položaj navela ih je da se posvete nečemu što se može nazvati univerzitetskim biznisom. Srbiju je zatresla osnivačka groznica privatnih visokoškolskih ustanova

Bez utvrđenih kriterijuma i standarda, privatni fakulteti su počeli da niču kao pečurke posle kiše. O realnim potrebama države i društva nije se razmišljalo.

U tom trenutku Srbija je imala šest državnih i četiri privatna univerziteta, sa 81 državnim i 27 privatnih fakulteta, dok je dvadesetak privatnih čekalo da dobije dozvolu za rad. Naglašavam da tokom mog mandata nije osnovan nijedan privatni fakultet ili visoka škola! Pretili su tužbama i ministarstvu i meni lično, što zbog takozvanog ćutanja administracije, što zbog namerne opstrukcije.

Nažalost, bila je to sam kratka pauza u zahuktaloj osnivačkoj mašineriji koja je pored matičnih centralnih privatnih fakulteta počela da proizvodi i prinove - takozvana isturenja odeljenja na svim mogućim i nemogućim lokacijama i lokalitetima, a sve to pod budnim okom potonjih prosvetnih vlasti!

Sećam se da sam na jednom od sastanaka Republičkog saveta između ostalog rekla i to da Srbija nema dovoljno kvalifikovanih univerzitetskih profesora za toliki broj visokoškolskih institucija.

Pre nekoliko dana iz dnevne štampe saznali smo da je jedan lokalni srbijanski funkcioner nakon ulaska u profesionalne političke vode brzopotezno od medicinskog tehničara postao diplomirani student takođe neke tamo novokomponovane privatne visoke škole, pa čak i predavač u njoj. Nažalost, ovakvih primera je mnogo. Eto kako je lako doći do nastavnika, potrebna je samo dobra volja.

Nedavno se opet u jednom dnevom listu pojavio članak o izvesnom poslaniku Skupštine RS, novopečenom diplomiranom pravniku koji nije mogao da se seti tačnog naziva privatnog fakulteta koji je završio, pa čak ni mesta gde se dotična "respektabilna" institucija nalazi.

Valjalo bi već jednom otvoreno progovoriti i o efektima reforme visokog obrazovanja i šta smo "Bolonjom" dobili, a pogotovo izgubili, mada će tek vreme koje dolazi dati pravi sud.

Postavlja se pitanje zašto su predmeti i discipline nepromišljeno i mehanički cepani i usitnjavani. Zašto je narušena sistemska celina univerzitetskog obrazovanja zarad stavljanja predmeta u kalupe koji nisu po njihovoj meri, a nastavnici dovedeni u situaciju da se grabe za bolje bodovanje svojih kurseva, dok studenti, s druge strane, jure bodove umesto znanja.

Sećam se prvih zaključaka o sprovođenju reforme visokog obrazovanja u jednoj susednoj zemlji koja je u tu famoznu zapadnoevropsku šemu ušla pre nas. Kratak i jasan zaključak glasio je bukvalno ovako: Nema dovoljno prostora, nastavnog kadra i novca.

Nije sporno da su promene u obrazovanju neminovne i nužne, ali samo ako zaista predstavljaju napredak i ukoliko su usklađene sa potrebama i mogućnostima društva, sem ako naravno od svog novca ne spremamo kadrove za tuđu privredu i tržište rada. Znamo da se "odliv mozgova" odvija nesmanjenom dinamikom.

Ukratko, potrebno je neprestano brižljivo, promišljeno i produbljeno poboljšavanje i unapređivanje obrazovanja, pod budnim okom države i uz puno učešće stručne javnosti, bez uplitanja bilo kakvih ad hoc komisija, koje će vreme izbrisati iz sećanja, ostavljajući neslavne tragove njihovog angažmana.

No, biće da su to sve ukupno isuviše krupni problemi za sitnu, uspavanu i muljavu akademsku javnost Srbije.

"Vi nama izvlačite tepih ispod nogu", reče mi pre dvanaestak godina jedna zvaničnica iz jedne međunarodne institucije. "Nije bitno čiji je tepih, nego čiji je pod", odgovorih.

Danas se pitam čiji je zaista pod po kome hodamo, ako smo prinuđeni da koračamo sve nesigurnije, a tek je pravac kretanja u obrazovanju posebna priča.