NESELEKTIVNO otvaranje arhiva, a ta praksa je prisutna u gotovo u celom savetu, bez obzira na zakonske obaveze da svi dokumenti budu dostupni javnosti, pogotovo naučnoj, posle pedeset godina, ostavlja mnoge ključne događaje iz novije političke istorije nerasvetljenim.

Danas, 75 godina od puča u Kraljevini Jugoslaviji, možemo da konstatujemo da iz engleskih arhiva stižu dokazi o umešanosti Velike Britanije u događaje koji su kulminirali 27. marta 1941. godine.

Iz poverljivog pisma agenta SOE (Uprava za specijalne operacije) Hju Daltona upućenog predsedniku britanske vlade Vinstonu Čerčilu 28. marta 1941. godine, doznalo se koliko je novca utrošeno na kupovinu zaverenika

- Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Blagodareći ovom novcu, naši agenti za tajnu propagandu neprestano su podsticali narodnu želju da pruži otpor - navodio je Dalton.

Vasa Kazimirović je još pre dvadesetak godina pisao da je Zemljoradnička stranka dobijala 4.000 funti mesečno, a neke dnevne novine, kao "Pravda", 150.000 mesečno.

Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića takođe je davan novac, a bakšiš su dobijali Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub. Pre nekoliko godina Miroslav Svirčević, saradnik Balkanološkog instituta, doneo je iz britanskih arhiva i dokumenta koja sve ove navode potvrđuju.

MEĐUTIM, pojedini dokumenti, koji s vremena na vreme "docure" iz moskovskih institucija koje su čuvari prošlosti, govore da je, pored Britanaca, i Staljin upleo svoje prste u martovske događaje, obaranje kneza Pavla i uvlačenje Jugoslavije u ratne strahote.

Prisustvo Mustafe Golubića od 1940. godine i njegove aktivnosti od februara do juna 1941, kada je uhapšen, još nisu istraženi. Postojeći dokumenti i maglovita svedočenja, uglavnom iz druge ruke, pokazuju da je on izvršavao poverljivije Staljinove zadatke, naročito kad su bile u pitanju likvidacije ljudi koji su se iz bilo kojih razloga našli na Hazjaninovom putu.

Po nekim izveštajima, koje poseduje profesor Boris Starkov iz Peterburga, Golubić je likvidirao čuvenog britanskog obaveštajca Sidnija Relija, koji je zadavao velike glavobolje Sovjetskom Savezu.

Postoje, takođe magloviti nagoveštaji da je Mustafa Golubović imao stalne kontakte sa generalom Perom Živkovićem i nekoliko susreta sa generalom Simovićem. Informacije dobijene od njih redovno je slao u Moskvu.

Posle promene vlasti u Beogradu 27. marta, kontakti pučista sa Kremljom su aktivirani i postali su zvanični. U Moskvu je upućen predlog novog predsednika vlade generala Simovića da odmah počnu pregovori o sklapanju ugovora o prijateljstvu dveju zemalja.

Jugoslovenska vlada je pokušala da ovim paktom olakša pritisak Nemačke i njenih saveznika na svojim granicama. Polazilo se od pretpostavke da bi snažna sovjetska podrška mogla odvratiti Nemačku od agresivnih planova. Sem toga, Sovjetski Savez se činio kao jedina zemlja u kojoj je Jugoslavija mogla da obezbedi savremeno naoružanje i vojnu opremu.

SOVJETSKI ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da "Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu delegacije".

Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara,Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem. Tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović. Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941. godine.

Božin Simić se posle rata, u nekoliko navrata, prisećao kako ga je oblio znoj kada mu je tokom noćnog prijema u čast potpisivanja sovjetsko-jugoslovenskog ugovora, Staljin, stiskajući mu ruku, značajno rekao: "Da, crna ruka". U tom času su, najverovatnije, nemački avioni već poleteli ka Beogradu.

Ostaje nerazjašnjeno pitanje: ko je zapravo bio Božin Simić i kakva je bila njegova uloga u martovskim događanjima? Zna se da je bio crnorukac, uspešan vojnik, oficir, prevratnik, nacionalista, komita, obaveštajac, a potom i komunista i diplomata. Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20. veka, a i u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, u kojem bar na neki način nije učestvovao.

Za razliku od njegovih prijatelja, (Apis, Golubić, Tankosić) sa kojima je započeo karijeru, njegov život se završio prirodnom smrću, u dubokoj starosti. Rođen je 20. oktobra 1881. godine u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca.

Otac mu je bio seoski učitelj, pa je od malih nogu dobio dobro obrazovanje i vaspitanje. Zanesen idejom srpstva, upisao je vojnu akademiju, koju je završio u roku. Već početkom 20 veka udružuje se sa grupom oficira, koje je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis, i aktivno učestvuje u organizaciji atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

Bio je oficir za vezu sa četnicima Voje Tankosića u Makedoniji i prebacivao ih preko granice na tursku teritoriju. Za vreme Prvog svetskog rata bio je komandir bataljona. Apis ga 1916. šalje za Rusiju, odnosno u Odesu, gde je bio zadužen za formiranje srpske dobrovoljačke divizije iz redova austrougarskih zarobljenika i iseljenika iz prekomorskih zamalja.

U SOLUNSKOM procesu, u odsustvu, osuđen je na 18 godina zatvora, zbog čega ostaje u Rusiji i, posle Oktobarske revolucije, postaje pukovnik Crvene armije. Posle Prvog svetskog rata emigrirao je i živeo uglavnom u Parizu.

Sredinom tridesetih godina prošlog vekavraća se u Beograd i odmah je uhapšen i poslat u Požarevac na odsluženje kazne od 18 godina zatvora. Međutim, sledećeg dana je pušten. Nekoliko dana posle puštanja, vraćen mu je čin pukovnika Srpske vojske, sa posebnom napomenom da u Solunskom procesu, 1917. godine, nije osuđen, nego penzionisan. I naravno, isplaćene su mu sve penzije...

Šta može da govori ova činjenica osim da je ova ličnost posedovala neke posebne, danas još neobjašnjive moći.

Prvih godina boravka u Beogradu, sada je to već sasvim jasno, nije sedeo besposleno. Imao je zapaženu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Kada je knez Pavle odlučio da 1940. uspostavi diplomatske odnose sa SSSR-om, Božin Simić putuje u Moskvu kao posrednik.

Ministar dvora Milan Antić u svojim beleškama ostavio je svedočenje da je Božin Simić 26. marta stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen.

- Bio je u dosluhu sa Simovićem - tvrdi tada Antić. - Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta, izvrši državni udar.

Po završetku Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito ga imenuje za ambasadora nove Jugoslavije, najpre u Parizu, pa u Ankari. Ostao je, kao i mnogo toga u njegovom životu, nerazjašnjen pokušaj atentata na njega 1946. godine. Za vreme razlaza na relaciji Moskva - Beograd otvoreno staje protiv Staljina. Umro je 1966. godine u Beogradu, u 85. godini.

"SANS" U SLUŽBI KONSPIRACIJE

MINISTAR dvora Milan Antić zabeležio je još ponešto o Simiću iz tih godina:

- Učio je sovjetskog poslanika Plotnikova da igra "sans", ne radi same igre, već radi konspiracije. Prilikom igre, mešanjem karata, deljenjem... može da se poturi šta se hoće i sazna šta se hoće... - beležio je Antić. - Simić je bio iskren prijatelj Sovjeta. Slušao je Lenjina koji je za njega prijatelj čovečanstva i spasilac ljudskog roda, vrsta Isusa bez mistike božanstva.

Antić je zapisano i mišljenje pukovnika Vladimira Tucovića o Božinu Simiću. Istaknuti crnorukac je za svog drugara zaverenika imao samo dve reči "međunarodni hohštapler", iako njihovo prijateljstvo nikada nije bilo narušeno.


PUKOVNIK

KORISTEĆI svoje diplomatske i špijunske veze, čak i masonske, jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Peterburga, pisao je pisma svim svetskim vladarima, tražeći pomilovanje za Apisa, kada je počeo Solunski proces. Presuda njemu bila je doneta i pre nego što je optužen. Pašić i kralj Aleksandar su bili neumoljivi. Svestan da se ne može vratiti u Srbiju, nakon Oktobarske revolucije, Simić se pridružuje ruskoj vojsci koja mu priznaje čin pukovnika, pa nastavlja karijeru u Crvenoj armiji.