Radoš LJušić: Hrastov parket pre znanja

Početkom ovog veka bio sam član Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja, koji je davao odobrenje za otvaranje privatnih univerziteta i fakulteta. Savet je činilo 20 članova delegiranih od strane vlade kao i rektori ili prorektori tadašnjih državnih i privatnih puniverziteta. Savetu je predsedavao ministar prosvete, jedan od nekoliko ministara u jednoj postoktobarskoj vladi, po profesiji pesnik. Druga važna ličnost ovog tela bio je rektor Univerziteta u Beogradu, čuveni pravnik. Bilo je u njemu još mnogo uglednih i zvučnih imena, univerzitetskih i političkih.

Sagledati celokupan rad Saveta u jednom novinskom članku nemoguće je, ali je moguće i neophodno izneti neke poražavajuće okolnosti. Nesporna je činjenica da je za sobom ostavio i pozitivne rezultate i promašaje, ovog drugog, nesumnjivo, znatno više. Upečatljiv simbol, ako ne svih, sasvim sigurno većine novootvorenih fakulteta bila je čarobna reč, koliko tada toliko i danas - menadžment!

Mnogo toga vrtelo se oko te reči i njenog ne uvek jasnog značenja i sumnjive upotrebe u nazivima budućih visokoškolskih ustanova. Nisam upamtio da smo dali akreditaciju nijednom ozbiljnijem fakultetu koji bi na bilo koji način bio konkurentska pretnja ili takmac državnim univerzitetima i fakultetima. Koliko puta sam se uzalud pitao - šta će Srbiji takav fakultet? Bez odgovora sam bio i tada i danas, i još poneko od članova Saveta.

Dva prizora ostala su mi u živom sećanju, oba odslikavaju društveno nepodnošljivu zbilju novog demokratskog poretka koji je nastojao da se razlikuje od ranijeg komunističkog i socijalističkog, po svaku cenu. Ta dva primera su sasvim dovoljna da predstave društvenu odgovornost srpske elite i ozbiljnog početka univerzitetske degradacije.

Sednice Saveta otvarao je ministar. Mlad, naočit, pun sebe, uveren da je njegova snaga u političkim opredeljenjima više nego u pesničkim merilima, ukazivao je kako neprestano niču novi fakulteti, uz komentar da nisu potrebni u tolikom broju našoj malenoj državi. Da bi ostavio utisak ozbiljnosti, trudio se da njegovo lice bude smrknuta čela i smrknutija pogleda, ali pomalo skrajnuta od pogleda ostalih članova, da bi izbegao neprijatnosti koje donose sumnjičavi pogledi nepoverljivih ljudi. Potom je, uvek, kao po nepisanom pravilu, reč dobijao rektor BU, koji se sa ministrom nosio u nabrajanju činjenica i ideja o nepotrebnosti tolikog broja fakulteta za razne neartikulisane vrste srpskog menadžmenta. Malo stariji od popečitelja, slatkorečiv, rektor nije imao teškoću da se sa njim viteški nadmeće o potrebi da se srpsko društvo i država zaštite od poplave novih i novih visokoškolskih ustanova. Potom bi reč dobili oni članovi Saveta koji bi, posle ovih neuverljivih i kolebljivih retoričkih izjava, imali šta da kažu. I, na posletku, govorili bi osnivači privatnih fakulteta.

Ozbiljnih diskusija bilo je nedopustivo malo i govornicima nije bilo teško da ospore kazivanja prethodnika. Ozbiljne primedbe o urušavanju visokoškolskog obrazovanja bile su retke i nepoželjne.

Prava slika rada Saveta sticala se pristupom izjašnjavanju putem javnog glasanja. Iznenađenja kojima sam tada prisustvovao besprizorna su slika propasti srpskog visokoškolskog obrazovanja. Na osnovu onoga što su rekli ministar, rektor i još poneko od diskutanata, sticao se utisak da će privatni fakulteti biti odbijeni. Kakva zabluda! Na pitanje predsednika Saveta, tj. ministra, ko je za to da se tom fakultetu da odobrenje za rad, prvi bi podigao ruku ministar, drugi rektor, potom predstavnici privatnih fakulteta, zatim skoro svi članovi komisije, osim retkih pojedinaca. Jedan je skoro uvek bio uzdržan, drugi je skoro uvek bio protiv. Čak ni slučaj sažaljenja za one koji su tražili akreditaciju ne bi mogao da se uzme kao opravdanje, jer je reč o početku narušavanja visokog školstva u Srbiji. Naravno, nije ovo bio jedini razlog i uzrok, ali jeste jedan od bitnijih.

Dužan sam i da opišem jedan od više sličnih slučajeva predstavljanja jednog od fakulteta za menadžment - zar je važno kojeg? Pored mene su sedela dvojica osnivača jednog takvog fakulteta iz jednog mesta na jugu Srbije. Jedan je bio proćelav, drugi zapuštene duge kose, posut belim prahom peruti na ramenima. Govorio je samo ovaj sa kosom, dok ga je onaj bez kose podržavao potvrdnim upadicama.

Evo kojim je i kakvim rečima predstavio svoj fakultet Republičkom savetu za razvoj univerzitetskog obrazovanja. Fakultet će raditi u četvorospratnoj zgradi u centru naselja, prozori i vrata su aluminijumski, parket hrastov, zidovi okrečeni u više boja, učionice opremljene klupama i tablom i, to je posebno istakao - zgrada na svakom spratu ima mokri čvor! Nijedne reči o programu fakulteta (možda ga je bilo u pisanoj formi, ali predstavljač nije umeo ili se nije setio da ga ponovi), o profesorima i studentima, o načinu rada fakulteta, o saradnji sa drugim institucijama u državi ili u svetu... Mokri čvorovi zasenili su sve, i nije nimalo čudno što se i danas njima pridaje toliki značaj u svim školskim ustanovama naše nevelike Srbije.

I primeri su dovoljni da ukažu da smo ovakvim davanjem akreditacija privatnim fakultetima stvorili uslove za loše visokoškolsko obrazovanje koje danas imamo. To što se na tim fakultetima najčešće ne drži nastava (ili se drži u neodgovarajućoj formi), to što se redovno prodaju ili kupuju diplome i nije najgore, jer do toga i ne bi dolazilo da je Republički savet radio na dobrobit svoje otadžbine.

Setimo se Srbije s početka 19. veka, Srbije Karađorđa i Dositeja, koji su otvorili prvu visokoškolsku obrazovnu ustanovu. Čestitiju i vredniju od mnogih današnjih!

Radoš Ljušić, istoričar